KOJE OPASNOSTI ZA DECU KRIJE VIRTUALNI SVET? Društvene mreže i video igrice daju mozgu dopaminski skok
U tehnološki naprednoj današnjici nemoguće je izolovati decu od društvenih mreža, telefona i kompjutera. Međutim, deluje da je tanka granica između korisne upotebe novih tehnologija i zavisnosti, tj. trenutka kada se realnost podređuje virtuelnom svetu. O tome kako postaviti granice i koje situacije treba da budu alarm za roditelje, govori dr Svetlana Vučetić Arsić, specijalista neurologije, subspecijalista bolesti zavisnosti pri Dnevnoj detoksikacionoj bolnici Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.
- Roditelj treba da se zamisli - "Od kada ću da pružim detetu mogućnost da ima telefon i igra igrice". Prvo treba da se napravi porodični dogovor oko toga kada detetu kupiti prvi telefon, koliko će ga koristiti i za šta će ga koristiti. Ali u tom dogovoru moraju učestvovati i roditelji jer se deca vaspitavaju primerom, a ne pričom.
Video igre su napravljene tako da u potpunosti okupiraju pažnju osobe koja je tome posvećena. Tu strada njihovo vreme, druženje, porodica, kičma, kaže dr Vučetić Arsić i dodaje:
- Video igre koje nisu agresive mogu čak biti korisne za izgradnju liderstva, koordinacije i povezanosti sa drugim igračima, ali sa druge strane igrači videoigara su osobe koje se zbog toga samoizoluju i izlaze iz sveta realnosti kako bi nadomestili ono što nemaju u realnom svetu. Mogu se identifikovati sa pozitivnim i negativnim likovima. Video igre deci daju iluziju da sve može da se poništi. Dakle, "imam sledeći nivo, ili s druge strane mogu da se vratim korak unazad ili da „krekujem“ igru i da vidim kako neke korake mogu da preskočim", pa deca na taj način gube odnos sa realnošću.
Prazni parkovi i igrališta pokazuju ozbiljnost ovog problema
Najveći dokaz tome da imamo problem su često prazni parkovi i igralište, osim vikendom kada roditelji diretivno kažu deci da treba da izađu napolje. Nameće se pitanje, kada igranje igica i korišćenje morderne tehnologije postaje problem.
- Opasnost nastaje onog trenutka kada deca u potpunosti zanemare sve svoje radne obaveze, kada podrede svoja druženja ili održavanje lične higijene i obroke igranju video igrica. Ovo je danas ipak retkost, u poređenu sa periodom zamaha video igara gde su igrači sedeli i po nekoliko dana ispred ekrana. Danas smo sa druge strane bliži problemima sa društvenim mrežama i sa zavisnošću od telefona koji se stručno zove nomofobija. Danas pravimo jednu novu predstavu o sebi kroz društvene mreže i irelevantne i nekada problematične prijateljske odnose sa ljudima sa kojima se uglavnom ne poznajemo a sve zbog toga da dobijemo lajk na ono što smo snimili i okačili. Na taj način mozak dobija dopaminski skok, kao kada uzmete kockicu šećera i mozak postaje podjednako zadovoljan kao da je prisustvovao nekom jako lepom događaju - ističe doktorka Arsić i dodaje da se roditelji retko obraćaju stručnjacima povodom ovog problema.
- Češće je to telefonski i upravo postavljaju ovo pitanje - "Kada to postaje bolest tj. kada postaje opasno?" Stručnjaci se u tom pogledu slažu što se tiče video igara da bi bilo idealno da dete uz igricu bude najviše 45 minuta do sat vremena i da se onda pravi pauza. U Kini recimo, maloletnici ne smeju da igraju video igrice duže do 45 minuta.
Potpuna zabrana telefona nije rešenje
Doktorka Arsić smatra da rešenje nije potpuna zabrana jer se time ne postiže željeni rezultat.
- Ja podržavam škole koje su odlučile da uvedu restrikcije na upotrebu mobilnih telefona. Međutim, rešenje po meni nije potpuna zabrana jer time nećete postići ništa. Rešenje je da deci pokažete da na tim telefonima mogu da dođu do sadržaja koji su zanimljivi, važni, edukativni i da se to na može odlično inkorporirati u proces učenja. Dakle, najbitnije je da se na nivou porodice postave pravila koja će svi članovi poštovati. Ako mogu mama i tata da sklone svoje telefone, onda i deca to mogu da urade. Važno je imati mesto na kom roditelji mogu da prave ludosti sa svojom decom, da imaju nešto što ja volim da zovem „konstruktivno gubljenje vremena“, da se zabavljaju, jer je to nešto što za sada ni jedan gedžet ne može da imitira. Taj odnos među članovima porodice je nešto na čemu uvek mora da se radi.
Olivera Marković
