Ana je sa 27 godina otkrila probleme sa jetrom: Transplantacija mi je promenila život, zahvaljujući novom organu moja ćerka i dalje ima mamu

Prvi simptomi krenuli su još 2004. kada je otišla na redovnu kontrolu krvi.

Početkom te godine uočila je da hormonski nešto nije u redu i ciklus je počeo da joj izostaje. U međuvremenu, u martu 2007. Anina mama je preminula i usled velikog stresa ciklus je potpuno izosao. 

- Poslali su me kod endokrinologa koji je po rezultatima video da nešto sa jetrom nije u redu i povezao me je sa prof. dr Radom Ješić sa Kliničkog centra koja me je u junu 2007. primila. To je bilo 20 dana nakon mog večanja. Udala sam se 12. maja, a 20 dana kasnije zvršila u bolnici.

Ana je bila na ispitivanjima mesec i po dana i lekari ništa uspeli nisu da pronađu dok nisu odradili analize na autoimune bolesti gde se pokazalo da je u pitanju autoimuni hepatitis, da je već došlo do ciroze zbog toga i  da će joj u nekom momentu biti neophodna transplantacija. Ali u tom trenutku Anina situacija bila je stabilna.

- Lekari su me pratili sve do 2019. kada se prvi put desilo alarmantno stanje jer sam dobila ascites u stomaku koji su oni drenirali i odmah je to bio signal za uzbunu da je neophodno da se odrade testovi za transplantaciju. U januaru 2020. smeštaju me na VMA da odradim testove.

Jako sam želela da postanem majka 

Međutim, u martu 2020. počinje epidemija kovida i cela priča se zaustavlja.

- Ne znam da li sam dospela na listu u tom momentu. 2022. opet dobijam kovid i od njega ogroman ascites koji je izbacio pupčanu kilu napolje i tada završavam na Bežanijskoj kosi gde su mi operisali kilu i gde sam se oporavila od kovida. Pet dana nakon toga prebačena sam na Klinički centar na rehabilitaciju i tada su ponovo uradili sve testove za transplantaciju i stavili me ponovo na listu. Do februara ove godine kod njih sam išla na kontrole svakih nedelju. 

Ana je dobijala terapiju još na Kliničkom centru od 2007. koju je uzimala sve do transplantacije, samo su se menjale doze.

- Tada sam imala 27 godina i jako sam želela da ostanem trudna, ali mi je doktorka govorila da nije vreme tada. Ja sam shvatila da mi godine prolaze, da vreme ističe i htela sam da potražim drugo mišljenje. 2009. na VMA jedna doktorka mi je rekla da mogu da ostanem trudna uz kontrolu. Tada su me pripremali, sve je to lepo stabilizovano. 2013. su mi dali zeleno svetlo i u februaru su mi rekli da je sve u redu i da mogu da ostanem trudna. U roku od mesec ipo dana sam zatrudnela i moja Teodora se rodila u januaru 2014. Rođena je u momentu kada su svi bili u strahu zbog moje dijagnoze. Ona je glavni pokretač moje borbe, pored oca i supruga. 

Legla sam da odmorim i upala u komu 

Sve do 2020. vodili su je na VMA. Nakon pandemije njena doktorka odlazi u penziju, pa Ana prelazi na Klinički centar kod prof. dr Tamare Milovanović koja je vodi i danas. Od početka su joj predočili da, zbog specifičnosti njene krvne gepe, neće bili lako da pronađu kompatibilnog donora. 

- Od momenta kada su me stavili na listu, rekl su mi: "Veoma ti je retka krvna grupa, B+ i moraš biti svesna da ćeš dugo da čekaš, i to je to sve dok si stabilna." Objasnili su mi da su urgentni pacijenti na vrhu liste. Od tada sam sebi zacrtala u glavi da živim svoj život kao da mi je svaki dan poslednji, jer sa jetrom nikada ne znate šta može da se desi.Ja sam 2023. bez ikakvih simptoma odvezla dete u školu, vratila se kući i legla malo da odremam i upala u komu, jer sam imala sepsu! Bez ikakvih simptoma, bukvalno u roku od pola sata. Tada sa shvatila da ne mogu da znam šta će da se desi, da li će da bude uopšte transplantacije. 

Živela sam svaki dan maksimalno 

Ana kaže da je u to vreme sve teklo dosta sporo posle kovida i da zbog toga nije živela svakodnevno sa mišlju da čeka transplataciju. 

- Ne, ja sam bukvalno u tom trenutku živela svoj život onako kako jeste i dalje nema. Uopšte nisam ništa očekivala. Tek 2023. kada mi se desila sepsa i koma rekli su mi da je stanje ozbiljno i da sam na korak od terminalne faze bolesti jetre i da bi transplantacija bila potrebna. Najbitnija mi je bila moja porodica, moje dete i živela sam maksimalno, a ne čekajući taj poziv, da bi moje dete imalo sliku da sam ja i borac i da živim život, da bolest ne može da me spreči.

Prvi poziv došao je iznenada 

23. novembra 2024. Anu su pozvali prvi put i rekli joj da možda imaju potreban organ. 

- Rekli su mi da bi u roku od sat vremena trebalo da dođem na Klinički centar i da ću možda biti odabrana za transplantaciju. Taj prvi put sam jako teško podnela, jer sam u tom momentu bila u nekom fizički lošem stanju, ponovo mi je izašla kila još početkom 2023. koja je konstantno krvarila. Imala je na jednom delu šav koji je ostao od operacije i koji je konstantno gnojio i pravio problem.

Skoro dve godine Ana je imala problem na stomaku. Kaže da nije mogla ni pojas da nosi, da je konstantno išla na previjanje i uzimala antibiotike, da ne bi došlo do sepse.

- I ćerka i ja smo u tom momentu bile prestravljene. Ono najgore nam je padalo na pamet, znači možda me izaberu, možda ne preživim operaciju. Ne znam zašto, ali bukvalno je u tom trenutku tako bilo. U svakom slučaju ja sam bila par sati tamo, onda su doneli odluku da je jedan dečko prioritetniji jer je njemu bukvalno voda došla do grla, bilo je pitanje da li će da se uguši ili će da ga transplantiraju i mene su vratili kući - seća se Ana tog emotivnog trenutka. 

Kaže da mesec dana posle toga nije mogla da se izbori sa svojim osećanjima. 

- Bila sam poludepresivna jer nisam mogla da se izborim sa svojim osećanjima u smislu da li sam ja srećna što je on spašen ili sam besna što nisam ja. Onda sam se pomirila sam tim i pomislila: “Ovako je očigledno zbog njega trebalo". Posle smo se i upoznali. Sve je to nekako prošlo, ja sam se oporavila. Bukvalno sam se pomirila sam tim - u redu, ako bude biće.

Dođite u bolnicu za sat vremena, imamo organ za vas 

15. februara ove godine Ani je stigao drugi poziv za transplantaciju. Priznaje da, poučena iskustvom od prvog poziva, ovaj put nije imala takve emocije i očekivanja kao prvi.

- Uveče mi je zazvonio telefon, moja ćerka ga uzima i kaže: “Mama, ovde piše KC transplant”, jer sam ih memorisala prvi put kada su me zvali. Profesor Štulić je bio na vezi i pitao me je: “Možete li u roku od sat vremena da dođete na Klinički centar, možda imamo jetru za vas?” Počena prethodnim iskustvom, sela sam sa ćerkom i popričala. Rekla sam joj da može da se desi da ostanem i da se sve sredi, da više nemam problem sa stomakom zbog kojih nekada ne mogu da ustanem iz kreveta koliko me boli, da ne znam koliko ću morati da ostanem, jer ne znam koliko dugo oporavak može da traje, možda 10-15 dana, možda čak i mesec dana. Ali to onda znači da mi definitivno rešavamo problem, da neću morati toliko dugo da budem po bolnicama, da neće više morati da se plaši - priča naša sagovornica.  

Ana kaže da je nakon prvog poziva za transplantaciju preplakala celu noć i pripreme dok su joj radili analize. Tada su joj doktori rekli da nije stabilna onako kako bi trebalo da bude pred transplantaciju, ali da odluka zavisi od poklapanja. Drugu put je otišla sa drugačijim stavom.

- U glavi mi je bila misao od momenta kada sam ušla - "Ja se vraćam kući" - takav mi je stav bio u glavi, nisam verovala 100%. Rečeno mi je da će da mi izvade krv, da ću tu prespavati. Kasnije sam saznala da je trebalo da se sačeka da hirurg dođe iz Zagreba, a jetra iz Novog Sada. Tu noć odspavala sam kao beba. Po stavu lekara zaključila sam kao da "tipuju" na mene jer sam u tom momentu bila najmlađa.

Hirurg koji je došao to jutro bio je isti kao i prvi put.

- Čovek je ušao u sobu, prvo je stao kod mene i rekao: “Tačno znam šta imate na stomaku i kakav je problem. Ta infekcija više ne može da se vuče, idete u salu.” Ja sam u tom momentu ostala zamrznuta. Cimerka iz sobe mi je vikula - "Hajde, pokreni se, ti si!" 

U sali sa šljokicama 

Anu su odmah odveli na pipremu za operaciju. Seća se i jedne anegdote. Naime, prethodno veče, sa ćerkom se igrala i šminkala i na licu su joj ostale šljokice koje se dosta teško skidaju, što je mogao da bude problem za ulazak u salu. 

- Tehničari su 10 minuta pokušavali na sve načine da skinu te šljokice i na kraju je sestra rekla - "Doktorka, ona ima šljokice koje ne možemo da skinemo.” Doktorka je pitala: “ Jeste ih dezinfikovali, je li sve potpuno sterilno?” - “Jeste”  “Onda je vodite neka šljašti u sali!”
Dali su mi malo vremena da se javim porodici i ušla sam u salu. To se sve dešavalo velikom brzinom u roku od pola sata, nisam imala vremena ni da se osvestim, ni da se uplašim.

“Da li sam ja stvarno transplantirana?”

Ana je po ulasku u salu i nakon što su joj dali anesteziju zaspala. Sledeće čega se seća je da se probudila sa tri drena sa jedne strane, dva drena sa druge, sondom u nosu i ožiljkom od pubične do grudne kosti.

- Kada su došli u vizitu našalili su se: “Da znaš da ti je urađen “veliki servis”. Preživela si veliku operaciju.” Objasnili su mi da je prvo skinuta slezina jer je bila velika, oko 20 centimetara, sređena je trbušna kila i transplantirana mi je jetra. Dvadeset četiri sata nisam smela uopšte da se pomeram, zbog drenova i zarastanja. Tada sam počela polako da dolazim sebi, ali me još uvek nije stiglo sve šta se ustvari desilo. Ja sam sestre svaki put kada su dolazile da mi daju lekove pitala u neverici: “Da li sam ja stvarno transplantirana?”

Kaže da joj je sve bilo neverovatno i neobično kada dotakne sebe, da je osećala kao da je dodirnula nekoga drugog.

- To je bio veoma neobičan osećaj. Tek otprilike trećeg dana počela sam da shvatam šta se zapravo desilo i onda su počele emocije - "Zbog čega ja? Zašto sam baš ja tako posebna pa sam izabrana da budem transplanirana?" Plakala sam. Dežurna doktorka mi je bila kao majka zaista, znala je i da zagrli kada je trebalo. Ljudi na intenzivnoj su zaista bili fenomenalni. Bilo je dosta veoma mladih ljudi, tehničara. Šalili su se sa mnom kada su čuli da sam trener: “Hajde da vežbamo, da nam držiš trening ovde!”

Sonda joj je dosta smetala, nije mogla lepo da diše, a zbog drenova morala je da spava samo na leđima.

- Nekako sam dogurala do trećeg dana kada su mi skinuli sondu i kada sam prodisala. Dan nakon toga sam krenula da jedem, lagano, čajevi, dijeta. Osećala sam se dobro imala sam apetit, ali je organizam polako morao da se prilagođava na regularnu hranu. Kada skinu kateter, sami morate da idete do toaleta, a on je skroz preko hodnika. Dakle, morate na svojim nogama, sa sve šavovima na stomaku, sa sve drenovima u jednoj ruci da odete do toaleta. Doktorka je došla četvrti dan i rekla u šali: “Šta si ležala do sada, ležala si, gotovo je! Vadite joj kateter.”  

Jedva čekam povratak na treninge

Ana i sada uzima potrebnu terapiju i imunosupresive, a isključen joj je jedan lek. Sa velikim iščekivanjem priželjkuje i zeleno svetlo od lekara za povratak na treninge jer je u sportu od malena, a takođe je i Zumba instruktor. 

- Posle kovida sam prestala sa treninzima, otišla sam na bolovanje, dok se neke stvari ne srede, jer sam imala i veliku kilu na stomaku i tada. Ona je bila potencijalni rizik svaki put kada odradim trening da se nešto ne desi, a onda je krenula i pandemija. Imunitet mi je bio veoma ugrožen, leukociti su bili 1 i nikako nisam smela da se izlažem masi. Tada sam prestala sa treninzima, ali sam trenirala za sebe, jer je moj organizam tako navikao. Od četvrte godine treniram, moj otac je bio gimnastičar, uveo me je u svet spota. I od tada sam shvatila da su treninzi deo zdravlja.

Priznaje da su joj upravo sport i treninzi pomogli da lakše prođe kroz oporavak nakon operacije.

- Upravo sam zahvaljujuči treninzima podnela operaciju dobro. Ja sam bukvalno za 10 dana izašla iz bolnice. Doktori su mi rekli da sam drugi rekorder ako gledamo vreme izlaska nakon transplantacije. Jer ljudi nakon ovakve intervencije ostanu u bolnici po 15 dana, mesec dana, a neko čak i po dva meseca. Mi smo porodično bili u izolaciji dva meseca jer su lekari savetovali da se dete povuče iz škole i da suprug ne ide na posao jer je to bio februar mesec, virusni period, da se ne bih razbolela i napravila neku komplikaciju.

Tek u tom periodu sve emocije su krenule da izlaze. 

- Ja sam tada nakon tri godine pauze dobila ciklus, krenuo je PMS i počele su turbulentne emocije zbog svega preživljenog, za svih tih 18 godina. Sve je krenulo da izlazi napolje. Bilo je malo izazovno, uz dete koje ima 11 godina i sada ulazi u pubertet. I ona se tek sada emotivno oporavlja od svega što godinama nije pokzivala ili nije ni umela da pokaže jer je bila manja. I muž i ćetka su bili “na visini zadatka”. Podržavali su me kada sam na svakih sedam dana išla u Klinički centar, primala terapije pre transplantacije. 

Transplantacija menja život iz korena

Kaže da niko od njih nije ni mogao da pretpostavi šta ih čeka nakon transplantacije. 

- Posle transplantacije sve se iz korena menja, navike se menjaju. Ja sada recimo doživotno između šest sati ujutro i do 10 ne smem da jedem ništa. Takođe od šest uveče ne smem ništa da jedem. Svi se navikavamo još na to. Kada recimo gledamo porodično film uveče i oni grickaju kokice, i dalje me ponude, na trenutak zaborave da ne smem.

- Moja poruka bi bila - ok, imaš dijagnoza, ali ne smeš da dozvoliš da to tebe zaustavi. Moraš da živiš bukvalno kao da je sutra poslednji dan. Moramo da širimo pozitivu i da pomognemo nekome ako možemo. Davno je Vladeta Jerotić rekao - "Ako vama neko učini dobro, nemojte vraćati njemu. Vratite nekom trećem i tako nastavite krug. Krug se širi, i onda će u jednom momentu opet da se vratiti vama, na bilo koji način". Ja sam tako počela i tako radim.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Novu jetru u Srbiji čeka 80 ljudi, a živi donori možemo da budemo svi: Hirurg otkriva sve o ovoj vrsti transplantacije