Termin „delirijum“ potiče od latinske reči „deliro-delirare“ što može da se prevede kao „skrenuti sa puta“ ili „iskočiti iz koloseka“. Ovaj poremećaj se relativno često viđa kod osoba koje su iz bilo kog razloga na bolničkom lečenju.
- Osoba se do jednog trenutka ponašala uobičajeno, a nakon dolaska u bolnicu primećuje se poremećaj ponašanja, mišljenja, konfuznost i dezorjentacija. Delirijum može da se manifestuje kao hiperaktivni (kada je osoba veoma agitirana i uznemirena), hipoaktivni (kada je osoba slabo komunikativna) ili mešavina ove dve forme - objašnjava doc. dr Dejan Marković, načelnik odeljenja anestezije Klinike za kardiohirurgiju UKCS i pomoćnik direktora Centra za anesteziologiju i reanimatologiju UKCS povodom 15.marta Svetskog dana delirijuma koji se održava svake godine u martu širom sveta radi podizanja svesti o delirijumu, njegovom uticaju na pacijente, porodice i zdravstveni sistem.
Prema rečima našeg sagovornika delirijum se javlja kod osoba svih uzrasta, ali što je osoba starija rizik za pojavu delirijuma je veći.
- On nastaje kod bolesnika na svim bolničkim odeljenjima, ali najčešće je prisutan u jedinicama intenzivnog lečenja. Na sreću delirijum se ne javlja kod svake hospitalizovane osobe, a kada i kod kojih osoba će se manifestovati zavisi od više faktora. Neke faktore rizika za nastanak delirijuma osoba „donosi“ sa sobom, odnosno već ima neko oboljenje ili su prisutne neke navike. Nešto od toga može da se modifikuje, kao na primer prestanak uzimanja alkohola i prestanak pušenja nekoliko nedelja pre dolaska u bolnicu, ali ima i faktora na koje ne može da se utiče, kao što su godine starosti, prethodno psihičko oboljenje ili je prisutna teška infekcija.
Drugi faktori koji utiču na pojavu delirijuma su vezani za bolnicu, bolničko okruženje, dijagnostičke procedure i primenu određenih lekova za koje se pokazalo da mogu da povećaju rizik za nastanak delirijuma.
- Na neke od njih ne može da se utiče, dok na druge može: prisustvo bola, vezanost bolesnika za postelju, primena nekih lekova kao što su benzodijazepini (bromazepam, diazepam, lorazepam), morfin, kortikosteroidi. Prisustvo buke, veštačkog svetla i remećenje ritma spavanja takođe povećavaju rizik za nastanak delirijuma.
Za sada ne postoji lek koji bi mogli da primenimo kod bolesnika kako bismo smanjili ili otklonili rizik od nastanka delirijuma. Međutim postoji niz drugih mera koje bi trebalo svakodnevno koristiti kako bi se smanjio rizik za nastanak delirijuma.
U te mere spadaju:
- Blagovremena korekcija dehidratacije i ishrana- bolesnicima se daje-nudi da piju i jedu u toku dana i pomaže im se ukoliko nisu samostalno u stanju da jedu i piju.
- Korišćenje naočara i slušnog aparata – bolesnicima se omogućava komunikacija, a naročito je važno nakon operacija ili dijagnostičkih procedura što pre vratiti ova pomagala radi lakše komunikcije sa osobljem.
- Procena i tretman bola - kako je prisustvo bola jedan od značajnih faktora rizika za nastanak delirijuma svakodnevno, više puta dnevno se procenjuje prisustvo bola i primenjuje analgetska terapija.
- Ponavljana reorjentacija bolesnika – sa bolesnicima se razgovara više puta u toku dana i nenametljivo im se ponavlja koji je dan, koliko je sati i koje je doba dana.
- Promovisanje kognitivnih aktivnosti bolesnika – pored razgovora sa bolesnikom treba im omogućiti gledanje televizije, čitanje knjiga, slušanje muzike
- Protokol spavanja – u večernjim satima treba smanjiti osvetljenje i minimalizovati nivo buke i nepotrebnih stimulusa kako bi se omogućio normalan ritam spavanja i noćni odmor bolesnika.
- Rana mobilizacija bolesnika – svakodnevno, više puta u toku dana bolesnici se podižu iz kreveta, sede u stolici i šetaju samostalno ili sa fizioterapeutom ukoliko je to moguće
- Uklanjanje katetera – urinarni kateter, venske katetere i braunile i drenove trebalo bi što pre ukloniti
- Uključivanje članova porodice u lečenje i oporavak bolesnika- omogućava se prisustvo članova porodice kad god je to moguće kako bi se dodatno smanjio rizik za nastanak delirijuma
Izvor: A.V./Kurir.rs