Mladen ne krije da svoj život duguje porodici svog donora koja je u najtežem trenutku jednim „da“ spasila njegov život i živote još nekoliko ljudi. Danas je Mladen na svom Fejsbuk profilu ostavio potresan status u kome im se zahvaljuje i poručuje da će njihov sin jedinac večno živeti kroz njega, njegova dela i njegovu porodicu:
"POGLEDAJTE DOBRO OVOG MOMKA NA FOTOGRAFIJI.
Ovo je Jovan.
Nisam imao priliku da ga upoznam, niti da razgovaram sa njim.
Ne znam kakve navike je imao, šta je voleo da radi.
Ne znam da li je navijao za Zvezdu ili Partizan.
Ne znam da li je voleo fudbal uopšte.
Jedino što znam je da je svojim roditeljima rekao da kad bi nekome zatrebao organ da bi donirao.
To su znali njegovi roditelji i zbog toga su baš na današnji dan pre 8 godina kada su izgubili svog jedinca Jovana, rekli DA mom životu i umesto tačke na moj život stavili zarez.
Rekli su DA Nininom odrastanju uz oca.
Rekli su DA Tamarinom suprugu.
Rekli su DA za nekoliko života kada života za njihovog sina jedinca nije bilo više.
Zato zapamtite, smrt ma koliko bila besmislena i teška, na ovaj način može dobiti smisao.
Jovane, nisam imao priliku da te upoznam, ali zauvek ćeš živeti kroz mene, moja dela i celu moju porodicu.
Sa nama si večan!
JOVAN MIJATOVIĆ 01.12.1997-13.10.2016.
Sada znam kome za zadušnice palim sveću
U svojoj ispovesti za Kurir.Zdravlje.rs Mladen je ranije govorio kako je stupio u kontakt sa Jovanovom porodicom.
- Kada su povezali datum moje transplantacije, videvši jedno moje televizijsko gostovanje, i datum kada im je sin preminuo i kada su rekli „da“ mom životu i životu još nekoliko ljudi, kontaktirali su me preko društvenih mreža, jer su za početak želeli da znaju da li sam dobro. Ono što sam saznao o svom donoru, a njihovom sinu i bratu, mnogo mi je značilo, naročito kad su mi poslali njegovu fotografiju. Konačno pred očima sam imao lik nekoga ko mi je spasio i produžio život, ko je omogućio mojoj Nini da raste uz oca, da moja Tamara ne bude udovica. Sada znam na koga pomislim svakog dana, kome za zadušnice palim sveću u crkvi, pored sveća namenjenih za preminule članove porodice – priča Mladen.
Nakon što se, korak po korak, vratio normalnom životu Mladen je zajedno sa ostalim pacijentima sa sličnom životnom pričom osnovao Udruženje transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa “Zajedno za novi život”. Udruženje je postalo veliko, prepoznatljivo, kao organizacija koja okuplja transplantirane pacijente i one na listama čekanja za transplantaciju, bez obzira koji organ je u pitanju.
O njemu će pričati i moja Nina
Ne krije da porodica njegovog donora na njega i njegovu porodicu zauvek ostavila neizbrisiv trag.
- O njima će govoriti moja Nina, a onda i njena deca. Ne postoji dan a da ne pomislim na svog donora i njegovu porodicu. Oni su umesto tačke na moj život stavili zarez, što često govorim i što je jedna velika istina. Često sam razmišljao o toj unesrećenoj porodici, o ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca… Ta operacija je za mene i moju porodicu značila početak, a za nekoga kraj, jer transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom.
Transplantacija je bila jedina šansa da živim
Do svoje 32. godine Mladen je bio zdrav čovek, a onda mu je rečeno da je transplantacija jetre za njega jedina šansa da živi.
- Imao sam nekih zdravstvenih poteškoća, ali mi niko nije nije uspostavio nikakvu dijagnozu. Tako je bilo do 2011, kada sam saznao da imam sklerozirajući holangitis, ili PSC, sa ulceroznim kolitisom. Odmah mi je rečeno da lek za moju boljku ne postoji i da je jedini spas transplantacija.
Dugo je čekao na najvažniji poziv u životu.
- Tek peti put sam imao sreće! U tom trenutku sam jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me uvozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Nisam se plašio operacije, samo sam na moju Ninu mislio.