Mladen je svestan da sve to duguje porodici svog donora koja je u najtežem trenutku jednim „da“ spasila njegov život i živote još nekoliko ljudi. U svojoj ispovesti za Zdravlje Kurir otkriva da sada zna ko je bio njegov donor, da je u kontaktu sa njegovom porodicom, ali da se još nisu upoznali.
- U kontaktu sam sa porodicom donora, ali još uvek se nismo upoznali. Kada su povezali datum moje transplantacije, videvši jedno moje televizijsko gostovanje, i datum kada im je sin preminuo i kada su rekli „da“ mom životu i životu još nekoliko ljudi, kontaktirali su me preko društvenih mreža, jer su za početak želeli da znaju da li sam dobro. Ono što sam saznao o svom donoru, a njihovom sinu i bratu, mnogo mi je značilo, naročito kad su mi poslali njegovu fotografiju. Konačno pred očima sam imao lik nekoga ko mi je spasio i produžio život, ko je omogućio mojoj Nini da raste uz oca, da moja Tamara ne bude udovica. Sada znam na koga pomislim svakog dana, kome za zadušnice palim sveću u crkvi, pored sveća namenjenih za preminule članove porodice – priča Mladen.
O mom donoru pričaće i moja Nina
Ne krije da porodica njegovog donora na njega i njegovu porodicu zauvek ostavila neizbrisiv trag.
- O njima će govoriti moja Nina, a onda i njena deca. Ne postoji dan a da ne pomislim na svog donora i njegovu porodicu. Oni su umesto tačke na moj život stavili zarez, što često govorim i što je jedna velika istina. Često sam razmišljao o toj unesrećenoj porodici, o ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca… Ta operacija je za mene i moju porodicu značila početak, a za nekoga kraj, jer transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom.
Oni su umesto tačke na moj život stavili zarez, što često govorim i što je jedna velika istina. Često sam razmišljao o toj unesrećenoj porodici, o ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca…
Transplantacija je za mene bila jedina šansa
A do svoje 32. godine Mladen je bio zdrav čovek.
- Imao sam nekih zdravstvenih poteškoća, ali mi niko nije nije uspostavio nikakvu dijagnozu. Tako je bilo do 2011, kada sam saznao da imam sklerozirajući holangitis, ili PSC, sa ulceroznim kolitisom. Odmah mi je rečeno da lek za moju boljku ne postoji i da je jedini spas transplantacija jetre.
Mladenu su 2014. godine rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da ga stave na listu čekanja, a njegovo zdravstveno stanje bivalo je sve gore.
- Ulazak na listu za transplantaciju tada sam shvatio kao tačku na moj život, na moju budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali kako sve u životu obično biva neplanirano - moja žena je ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. Jedna za drugom.
Ćerkicu nisam mogao da podignem
Naredne dve i po godine Mladen je živeo po bolnicama, a život se uglavnom svodio na razne preglede, analize, kontrole i iščekivanje.
- Sam sebi sam postavljao male ciljeve koje treba da ispunim. Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi proiritet bile stvari koje su mi bile u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine. Pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda, pa da dočekam njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo. To smo i ostvarili 2015. godine, na Ninin prvi rođendan. Ali su tada stvari krenule nizbrdo...
Malo posle Nininog prvog rođendana Mladen ostaje bez posla, bili su podstanari, supruga je radila kod privatnika za dvadeset hiljada dinara, a samo kiriju su plaćali petnaest hiljada.
- Taj period, od 2015. do transplantacije, bio nam je najteži u životu. Dva puta sam završio u Urgentnom centru. Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem. Svaki trenutak takvog života je prava agonija, jer ste svesni da postoji velika mogućnost da nećete dočekati svoju šansu, i da će u mom slučaju ćerkica Nina bez tate otići prvi dan u školu i da supruga neće imati sa kim da deli životne radosti i tuge.
Seća se da je tada prestao da pravi dugoročne planove, već samo one za koje je bio siguran da će moći da ih ispuni.
- Život bukvalno „curi“ iz vas, naročito kada je oboljenje jetre u pitanju, jer ne samo što se loše osećate, već i svakim danom sve lošije izgledate, pa samim tim i psihički klonete i gubite svaku snagu koju ste imali ili se trudili da je imate.
Ništa u toj borbi nije bilo manje ili više teško, ceo taj period čekanja na novi život je užasno težak za celu porodicu.
„Da li ću dočekati sledeći poziv?“
Prvi poziv za transplantaciju stigao je nakon nešto manje od godinu dana pošto je stavljen na listu. Tada je organ dobio čovek čiji je život bio ugroženiji. I onda tako još tri puta.
- Peti put sam imao sreće! U tom trenutku sam jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me uvozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Nisam se plašio operacije, samo sam na moju Ninu mislio.
„Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“
Prvi put, kad mu je supruga došla u posetu nakon transplantacije, Mladen je shvatio koliko je bolest uništavala njegov organizam.
- Ušla je u sobu i rekla „Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“. Samo 13 dana posle operacije sam stigao kući kao zdrav čovek.
Nakon što se, korak po korak, vratio normalnom životu Mladen je zajedno sa ostalim pacijentima sa sličnom životnom pričom osnovao Udruženje transplantiranih pacijenata i pacijenata kojima je potrebna transplantacija organa “Zajedno za novi život”. Udruženje je postalo veliko, prepoznatljivo, kao organizacija koja okuplja transplantirane pacijente i one na listama čekanja za transplantaciju, bez obzira koji organ je u pitanju.
- Okupili smo veliki broj ovih pacijenata, i zajedno se borimo za što veći broj transplantacija u Srbiji i promovisanje donorstva kao najhumanijeg čina. Meni je saznanje da se kroz ličnu borbu zalažem za nečiji novi udah, novi život nemerljivo. Često me pitaju zašto toliko vremena tome posvećujem, a ja obično odgovorim da je to zbog toga što je neko učinio mnogo veće od toga za mene, moju porodicu i još nekoliko ljudi, porodica. Tog oktobra 2016. neko je nama darovao život - ističe Mladen koji je i predsednik ovog Udruženja.
Sada trčim trail trke i radujem se životu
Ne krije da sada ima milion planova i želja, i da je posebno srećan i ponosan što je uz dozvolu lekara, počeo da se bavi sportom što ranije nije radio.
- Nikada nisam ni pomislio da ću se baviti bilo kojim sportom, a ne da ću početi da trčim trail trke, koje su mi posebno drage, jer se kroz sport povežeš na neki čudan način sa prirodom. Ta nova dimenzija u mom životu mi je pre svega donela mnogo radosti, boljeg zdravlja, novih poznanstava, ali i još jednu mogućnost da ukažem na ogroman značaj doniranja organa.
Moramo prevazići strahove i predrasude
Mladen kaže da temu transplantacije i doniranja organa prate mnoge predrasude i strahovi, i da naš narod ovu temu uglavnom vezuje za trgovinu organima.
- To je rezultat toga što se u javnosti jako malo govori o ovoj temi i iz tog razloga se jako malo zna o njoj. Ova činjenica nam otežava dobijanje podrške za naš rad, naročito ako se zna da 2.000 ljudi čeka na transplantaciju organa u Srbiji, a to je mali broj u odnosu na onkološke pacijente ili pacijente sa kardiovaskularnim oboljenjima.
Violeta Nedeljković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
