Jakša na početku razgovora za Zdravlje Kurir kaže da voli da skrene pažnju na to koliko ljudi zanemaruju prevenciju, koliko su redovne kontrole bitne, iako nas ništa ne boli.A upravo, bubrezi ne bole.
Hronična bubrežna insuficijencija je jedna podmukla bolest koja tek u kasnoj fazi daje simptome, a tada je već kasno.
- Pre skoro osam godina, dešavale su mi se užasne glavobolje, praćene povraćanjem, međutim ja sam ih zanemarivao budući da su bile relativno retke, a prepisivao sam to ispitnom roku i stresu koji ga prati. Kada je postalo učestalije, da glavobolje nisu prestajale danima, otišao sam u Urgentni centar u Beogradu, gde su mi ustanovili da imam povišen pritisak, uradili CT glave i uputili na studentsku polikliniku.
Zakazao je preglede u studentskoj poliklinici, međutim, kako je bilo vreme državnih praznika, otišao je kući u Zrenjanin.
- Tu ponovo merim pritisak i odlazim u Urgentni centar u Zrenjaninu, gde me zadržavaju, jer nije normalno da neko sa dvadeset jednom godinom ima pritisak 180/120. Smeštaju me na koronarno, ali ubrzo nakon rezultata premeštaju na nefrologiju. U tim trenucima, niko mi ništa ne govori. Dve divne doktorke kažu mi da je moje stanje hronično, da dugo traje, ali da je lečivo. U tom trenutku, ja ne znam šta to znači, odbijam da guglam bilo šta. Kada su mi se rezultati malo popravili i kalijum pao, poslali su me u Klinički centar Vojvodine, da vide da li je potrebno raditi biopsiju.
Na ultrazvuku doktor je samo rekao: "Ovo je za transplantaciju"
Jakši je ubrzo dijagnostikovan četvrti stadijum bubrežen insificijencije.
- Dok mi je doktor u Kliničkom centru Vojvodina radio ultrazvuk, rekao je studentu do njega “Ovo je za transplantaciju”. Te reči mislim da ću pamtiti do kraja života. Izašao sam iz ordinacije bez reči, dok je doktor majci objašnjavao situaciju. Ona me je jako zagrlila i prošaptala: “Izguraćemo”. To je bio jedini momenat kada su me emocije savladale.
Ispred Jakše tada su se našle dve opcije - stroga dijeta ili dijaliza.
- Dijeta je podrazumevala ograničenja u unosu proteina, soli, kalijuma, tečnosti, dok je dijaliza podrazumevala život na aparatu tri puta nedeljno. Izbor je bio očigledan, iako ni dijeta ni dijaliza nisu lek, već održavanje života do transplantacije. Transplantacija je jedino pravo rešenje.
Od dijagnoze do intervencije prošlo je devet meseci
Jakšina majka Maja testirala se kao potencijalni donor i ubrzo su krenule pripreme za transplantaciju. Od dijagnoze do intervencije prošlo je devet meseci.
- Majka je bez ikakvog pitanja pristala da se testira, pa smo krenuli u pripreme za transplantaciju. To je podrazumevalo niz pregleda kod raznih specijalista jer se mora otkloniti svaki potencijalni problem koji može nastati prilikom pada imuniteta zbog uzimanja imunosupresije. Srećom, rezultati su pokazali da majka može da bude donor i onda nam je usledilo čekanje.
Izgubio sam 20 kilograma, bio sam bez energije
Jakša je bio prinuđen da zamrzne godinu na fakultetu, ali to je bio najmanji problem. Dijeta koju je morao da poštuje nije bila nimalo jednostavna. Nije mogao bilo šta fizički da radi duže od pet minuta, a umaralo ga je čak i penjanje uz stepenice.
- Bez obzira što nisam bio na dijalizi, dijeta nije bila laka, a svaki dan do transplantacije izgledao je kao godina. Izgubio sam dvadeset kilograma, nisam imao energije, jedva sam se peo uz stepenice, malo sam mogao da šetam, spavao sam veći deo dana.
Jakši je saopšteno da se ove vrste operacija ne rade tokom leta i zakazan mu je termin za početak oktobra.
- Zakazani smo za 10.10. Nekoliko dana pre transplantacije počeo sam sa imunosupresivnom terapijom. To su lekovi koji spuštaju imunitet kako telo ne bi odbacilo organ. Oni se uzimaju sve dok je transplantirani organ u funkciji.
U isto vreme operisali su i Jakšu i njegovu mamu
Na taj dan, Jakša je razmenio poruke sa majkom i krenuo ka operacionoj sali. U jednoj je bila ona, u drugoj Jakša. U isto vreme operisali su nju i pripremali njega. Sve je trajalo nekoliko sati.
- Dok je majka osetila svaki kamenčić dok su je vozili na odeljenje nakon operacije, ja se ne sećam ni kada sam se probudio. Prva sećanja su mi na trojcu mladih momaka sa kojima sam delio sobu. Bili smo istih godina, smejali se, pričali po ceo dan, delili isti problem.
Nakon transplantacije sva ograničenja su nestala
Nakon transplantacije Jakša je počeo ponovo da živi, završio je fakultet u roku u i upisao master.
- Sa transplantacijom moji limiti su nestali. Ponovo sam počeo da živim, ali mnogo svesniji i zahvalniji na svakom danu u kom mogu normalno da jedem, dišem, treniram. Nekoliko meseci posle operacije, vratio sam se svojim obavezama na fakultetu, uspeo da ga završim u roku, a potom upišem i master. Majka nema nikakve restrikcije, ona se par nedelja nakon operacije takođe vratila svojim obavezama, poslu i normalnom životu.
Jakša je, kako kaže, posle transplantacije dobio drugu šansu za život i sada ga živi punim plućima.
- Putovanja su uvek bila sastavni deo mog života, a od kako sam transplantiran, uspeo sam da obiđem petnaestak novih država u Evropi, Aziji, ali i Americi. Uživam u otkrivanju skrivenih kutaka sveta, upoznajem ljude iz različitih kultura i učim o njihovim običajima.
Prošle godine istrčao sam polumaraton
Jakša je i deo sportske zajednice Active Human iz Novog Sada sa kojima redovno trenira, trči i planinari.
- Prošle godine sam uspeo čak i da istrčim svoj prvi polu maraton ispod dva sata, što smatram velikim uspehom i izlaskom iz svoje zone konfora. Smatram da je izuzetno važno okružiti se pozitivnim ljudima, istih ciljeva, koji će vas bez sujete gurati da budete svakim danom sve bolji.
Iako postoji volja i inicijativa Ministarstva zdravlja da se program transplantacije unapredi, ostaje veliki izazov – promena društvene svesti.
- Naš narod mora prevazići stigme, predrasude i strahove koji su još uvek prisutni kada je u pitanju darivanje organa. Upravo zbog toga, naše udruženje se neprestano trudi da organizuje edukativne tribine i događaje, kako bismo kroz direktne priče pacijenata i lekara u medijima, pomogli da se otklone sve nedoumice. Verujemo da je edukacija ključna, jer samo kroz otvoreni razgovor i bolje razumevanje možemo povećati broj donora i omogućiti bolji život onima koji čekaju. Na kraju, darivanje organa je dar života, a svaki pojedinac može biti heroj za nekoga kome je taj dar preko potreban.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.