- Bližila se Nova godina, a to što sam se osećala loše pripisala sam spletu događaja i velikom stresu. Nisam ni slutila da će se uskoro život nepovratno izmeniti. Ali, ni to da u bolesti ponekad možete biti lišeni podrške čak i najuže porodice, morati da stisnete zube i „gurate“ sami do kraja – ako kraj postoji. Jer bolest nas iznenadi onda kada se najmanje nadamo. Dođe nečujno baš onda kada se spremamo na neki bitan životni korak ili u momentu kada se nešto veliko već dogodilo. I u trenutku se osećate kao da je sve stalo. Odzvanja samo pitanje: "A šta sada?" - priča Olivera.
Znala sam da nešto nije u redu
Upravo to se njoj desilo pre šest godina kada je iznenada, posle jedne ne baš prijatne porodične situacije, osetila da s njenim bubrezima nešto nije u redu.
- Požalivši se kućnom prijatelju kardiologu da se ne osećam dobro i navodeći mu simptome koji su se javili - visok krvni pritisak, slabost, umor, nagli gubitak kilograma, tražio je da odradim kompletnu laboratoriju koja je nagovestila da sa mojim bubrezima nešto nije u redu. Uz savete o izmeni načina režima ishrane i dodatni savetima, sačekala sam da prođe mesec dva, ponovo prekontrolisala laboratoriju i pošto ništa nije ukazivalo da se nešto promenilo na bolje, tj da su rezultati i dalje loši, i da nema mesta faktoru greške, obratila sam se specijalisti nefrologije.
A onda je stigla dijagnoza kao presuda...
Već pri privom pregledu kod specijaliste bilo je jasno da se radi o III b stadijumu bubrežne slabosti, otkazivanju bubrežne funkcije odnosno hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji.
- U momentu kada sazanajete za dijagnozu pod kojom se zavodi bolest čiji je jedini način izlečenja transplantacija organa i dijaliza do transplantacije, nije ni malo lak. Tek sa takvim saznanjem ulazite u jedan novi neotkriveni svet za koji skoro pa da niste ni znali da postoji. A ja sam tragom informacija o svojoj bolesti uz dobru edukaciju i pomoć svog nefrologa koji nije štedeo svoje znanje i srdačno ga delio samnom kako bi što lakše prolazila kroz prihvatanje i život sa bolešću, došla do Udruženja "Zajedno za novi život", čiji sam danas član i aktivista. Udruženje okuplja veliki broj pavijenata koji su imali tu sreću da budu transplantirani i nastave iole normalna život, kao i one koji su na listama čekanja za transplantaciju i čekaju nov organ i novu šansu za život.
Brigom o sebi prolongirala sam bolest
Progresija Oliverine bolesti traje skoro šest godina, ali brigom o sebi ona je uspela da je uspori.
- Smatram da sam sebi izuzetno pomogla strogim režimom pridržavanja higijensko-dijetetskog načina ishrane. Ako me pitate koji je to način ishrane i kako neko sebi može da pomogne na taj način, moram prvo i osnovno istaći da ja nisam neko ko se ishranom bavi po vokaciji, ja sam se jednostavno posvetila svom zdravstvenom stanju i hrani na način da ove dve stvari dovedem u takav balans da mom organizmu to odgovara, a da moji bubrezi i sve što ovo oboljenje sa sobom nosi, najmanje pate i budu dodatno oštećeni. Važno je da upoznamo sopstveno telo i sopstveni organizam, verujte, kada boluje, oni nam sve kažu. Takvim načinom brige o sebi, prolongirala sam progresiju bolesti nekoliko godina.
Prve nedelje na dijalizi su bile teške
Međutim, početkom proleća 2023. Olivera je stigla do terminalne faze bolesti, a ona zateva transplantaciju preko živo srodnog davaoca organa (živo srodni davaoci organa su članovi porodice do 4. kolena srodstva). - Kako nisam imala živo srodnog donora, i kako sam kandidat za kadaveričnu transplantaciju (transplantaciju organa od moždano mrtvog davaoca), u julu ove godine otpočela sam proces lečenja hemodijalizom.
Prve nedelje na dijalizi nisu joj bile lake i teško ih je podnela, prvenstveno psihički i emotivno.
- Sada se kockice polako slažu i želim da verujem da ulazim u jedan period dobrih dijaliza koje iako za posledicu imaju mučnine, glavobolje, stanja kada vam se spava i potrebno vam je više odmora nego obično, ipak mnogo pomažu organizmu da se očisti od svih štetnih materija i otrova koje bubrezi ne mogu da prerade i izbace iz organizma. Nestrpljivo čekam jesen kada bi po planu trebala da prođem proces pripreme i obrade za stavljanje na listu čekanja za kadaveričan bubreg.
Od tog momenta, kaže, počinje ono čekanje na koje mnogi pomisle kada se pomene čekanje na organ, ali ne znaju koliko je faza čekanja na razne neke segmente bolesti kroz koje morate da prođete i koji moraju da ase dese kako bi bili kandidat za stavljanje na listu za transplantaciju.
- Dakle, kako volim da kažem, naša čekanja su višeslojna, a "završavaju" se onim najdužim i najneizvesnijim, čekanjem na organ za koji nikada ne možete biti sigurni koliko ćete dugo čekati, pa ni to da li ćete ga dočekati.
Podignimo svest o važnosti doniranja organa
Olivera zato javno apeluje u svoje lično ime, i u ime Udruženja koje predstavljam, da je važno da podignemo svest o važnosti doniranja organa, o važnosti davanja saglasnosti u slučaju moždane smrti, jer kada medicina za nekoga istroši sve svoje resurse da bi mu pomogla, a ostanu organi koji su zfravi i koji su za neke pacijente jedini način preživljavanja, grreh je pokopati ono što drugog može u život vratiti, ali i produžiti na simboličan ali kroz najvišu stepen humanosti, život onoga koga više nema onda kada se ugasi mašina koja ga veštački održava u životu.
- Mnogo je onih koji su zbog malih broja datih saglasnosti ili zbog nultog broja saglasnosti bili zadnjih godina u situaciji da život i zdravlje potraže u inostranstvu uz neopisive novčane iznose, jer zamislite jednu prosečnu porodicu u današnje vreme koja nema drugu opciju nego da sakupi pet, šest stotina hiljada eura minimum kako bi omogućila život svom članu porodice. I dok više od 2.000 ljudi čeka svoju jedinu šansu, i kada na taj broj dodamo preko 35 dece, moram da ponovim - statistika i praksa su dokazali da je 20 puta veća šansa da budete na mestu onoga koji čeka nov organ, nego da budete donor.
Prevelik teret već nosimo na leđima
Zato je, ističe Olivera, važno da o ovoj temi govorimo konstantno, kao nečem normalnom, ljudskom, humanom, bez straha, stigmi i predrasuda.
- Da se u ove programe javnih tribina, edukacija i apela uključe svi činioci društva uključujući i Srpsku pravoslavnu crkvu koja se apsolutno ograđuje od teme i izbegava da na bilo koji način irazi svoj stav; kao i da mediji kao najvažnija karika u procesu informisanja nastavi da se bavi ovom temom kao što to sada radite vi kroz ovaj intervju sa mnom, nadam se uskoro i sa još nekim od mojih kako kolega tako i saboraca koji čekaju da nastave da žive, da se raduju malim stvarima, jer prevelik je teret koji već nosimo na svojim leđima i ne znamo koliko dugo ćemo ga nostiti.
NE PROPUSTITE
