Maksimalni životni vek čoveka je između 146 i 194 godine: Mutacije DNK su neizbežne, ali bitno je i kako razmišljate i živite
Dodajte Kurir Zdravlje u vaš Google izborNova studija procenjuje da je maksimalni ljudski životni vek između 146 i 194 godine. Istraživanje navodi da čak i u najpovoljnijim životnim uslovima mutacije u DNK mogu da ograniče ljudski životni vek na između 146 i 194 godine. Sve je više dokaza da starenje nije posledica jednog procesa, već složene interakcije više bioloških mehanizama. Za duži i zdraviji život i dalje su najvažnije proverene životne navike, kao što su redovna fizička aktivnost, kvalitetan san i zdrava ishrana.
Postoji li biološka granica ljudskog životnog veka?
Naučnici koji proučavaju dugovečnost već godinama raspravljaju o tome da li postoji maksimalna granica ljudskog životnog veka i da li bi sadašnje ili buduće terapije mogle da omoguće ljudima da žive neograničeno dugo. Novo istraživanje, objavljeno u časopisu npj Aging, ukazuje na to da određeni neizbežni biološki procesi ipak postavljaju granicu ljudskom životu.
Naučnici su koristili matematički model kako bi procenili koliko bi ljudi mogli da žive kada bi gotovo svi reverzibilni procesi starenja bili uklonjeni, a ostale samo somatske mutacije - promene u DNK koje se prirodno nagomilavaju tokom života.
U takvim idealnim uslovima procenjen je životni vek između 146 i 194 godine, što je približno dvostruko više od današnjeg očekivanog životnog veka, ali znatno manje od procena pojedinih zagovornika ekstremne dugovečnosti.
Kako starimo?
Umesto da postoji jedan biološki „sat“ koji određuje koliko ćemo živeti, rezultati potvrđuju da je starenje posledica delovanja više međusobno povezanih procesa.
- Ova studija podržava stav da je starenje posledica više različitih faktora. Nijedna pojedinačna karakteristika starenja ne može sama da objasni normalno ljudsko starenje, a životni vek određuje međusobno delovanje više bioloških mehanizama - kaže dr R. Osvaldo Navia, klinički direktor Centra za starenje Univerziteta Tjulejn, koji nije učestvovao u istraživanju.
Iako je reč o teorijskom modelu, stručnjaci smatraju da istraživanje pruža koristan okvir za razumevanje procesa starenja koje možda nikada neće biti moguće potpuno zaustaviti.
Profesor gerijatrijske medicine sa Univerziteta Vanderbilt, dr Džejms Pauers, ocenio je da bi rezultati mogli da doprinesu razvoju novih pristupa za produženje životnog veka.
Mutacije DNK
Mutacije DNK predstavljaju jedno od ograničenja ljudskog životnog veka. Istraživači iz Rusije razvili su računarski model kojim su izdvojili jedan od najvažnijih bioloških procesa starenja, a to je nagomilavanje somatskih mutacija.
Za razliku od naslednih genetskih promena, somatske mutacije nastaju posle rođenja. Svaki put kada se DNK kopira ili kada se ćelije obnavljaju mogu da nastanu male greške. Većina njih je bezopasna, ali se tokom godina nakupljaju i mogu da naruše funkciju ćelija ili povećaju rizik od nastanka raka.
Kako bi utvrdili koliki uticaj upravo ove mutacije imaju na starenje, istraživači su napravili model koji je postepeno uključivao sve složenije biološke procese.
Najpre su simulirali organizam u kojem starenje uopšte ne postoji, pa bi ljudi umirali samo zbog nesreća ili infekcija. Zatim su dodali oštećenja ćelija izazvana mutacijama u različitim organima, kao i mogućnost regeneracije pojedinih tkiva. Rezultati su pokazali jasnu razliku između organa čije ćelije ne mogu da se obnavljaju i onih koji imaju sposobnost regeneracije.
Šta je najveće ograničenje?
Mozak i srce predstavljaju najveće ograničenje. Nervne ćelije mozga i ćelije srčanog mišića pokazale su se kao najveća prepreka dugovečnosti. One se nakon odraslog doba veoma malo dele ili se uopšte ne obnavljaju.
Kako se mutacije godinama gomilaju, ove ćelije postepeno odumiru bez mogućnosti zamene, što značajno skraćuje očekivani životni vek.
Nasuprot tome, organi poput jetre pokazali su izuzetnu otpornost zahvaljujući sposobnosti regeneracije. U simulacijama je funkcija jetre ostajala očuvana čak i desetinama hiljada godina, što ukazuje na to da regenerativna tkiva verovatno nisu glavno ograničenje ljudskog životnog veka.
Kada su naučnici objedinjeno analizirali četiri ključna organska sistema, procenili su da bi prosečan životni vek iznosio oko 156 godina, uz raspon od 146 do 194 godine. Isti model dao je procenu maksimalnog mogućeg životnog veka između 210 i 557 godina. To je znatno više od najduže potvrđene ljudske starosti od 122 godine, ali i dalje daleko manje od teorijskog modela bez starenja, prema kojem bi čovek mogao da živi duže od 1.700 godina.
Autori zaključuju da somatske mutacije predstavljaju samo jedan deo mnogo složenijeg procesa starenja.
- Genetske osobine utiču na rizik od mnogih bolesti, ali svakodnevne životne navike imaju jednako važnu ulogu u tome koliko dugo i koliko kvalitetno živimo - ističe dr Navia.
Profesor Pauers dodaje da studija dovodi u pitanje dugogodišnje mišljenje da su mutacije DNK jedini faktor koji određuje životni vek.
- Njihov model pokazuje da mutacije mogu da nastavljaju da se gomilaju, a da maksimalni životni vek ipak bude duži, što znači da granice ljudskog života nisu određene samo nagomilavanjem mutacija - kaže on.
Studija ima određena ograničenja
Kao i svaka studija zasnovana na modeliranju, i ovo istraživanje ima ograničenja. Model nije obuhvatio mnoge dobro poznate procese povezane sa starenjem, uključujući poremećaje funkcije mitohondrija i hronične upalne procese. Takođe, nisu uzete u obzir buduće terapije koje bi mogle da uspore nastanak somatskih mutacija.
Životni vek nije isto što i godine provedene u zdravlju
Savremena istraživanja sve više pažnje posvećuju pojmu zdravog životnog veka. Životni vek označava ukupan broj godina koje osoba živi, dok zdrav životni vek predstavlja godine provedene bez ozbiljnih bolesti, invaliditeta i značajnog pada fizičkih ili mentalnih sposobnosti. Iako naučnici tragaju za terapijama koje bi direktno usporile biološko starenje, najveći broj dokaza i dalje potvrđuje značaj zdravih životnih navika.
Redovna fizička aktivnost jedna je od najefikasnijih mera za produženje zdravog životnog veka. Prestanak pušenja ili izbegavanje duvana takođe značajno smanjuju rizik od raka, srčanih bolesti, moždanog udara i hroničnih plućnih oboljenja.
Važni faktori su i održavanje normalnog krvnog pritiska, snižavanje LDL („lošeg“) holesterola, kvalitetan san, negovanje društvenih odnosa i socijalnih kontakata.
Ipak, naučnici naglašavaju da još nije dokazano da ove mere zaista usporavaju osnovne biološke procese starenja.
Prema rečima dr Berta Mandelbauma, specijaliste sportske medicine i ortopedskog hirurga iz medicinskog centra Cedars-Sinai u Los Anđelesu, jedan pokazatelj se posebno izdvaja.
- Najvažniji pokazatelj dugovečnosti jeste fizička kondicija, odnosno maksimalna potrošnja kiseonika (VO₂ max) - kaže on.
VO₂ max predstavlja sposobnost organizma da tokom fizičke aktivnosti doprema i koristi kiseonik. Brojna istraživanja pokazala su da osobe sa boljom kardiorespiratornom kondicijom imaju manji rizik od hroničnih bolesti i prevremene smrti.
Iako influenseri i zagovornici biohakovanja sve češće promovišu suplemente, peptide i različite preparate za produženje života, stručnjaci upozoravaju da ne postoji jedan proizvod ili postupak koji može značajno da produži životni vek.
- Ako me pitate koja je tajna dugovečnosti, odgovor nije jedan proizvod. Važno je šta jedete, pijete, kako razmišljate i kako živite. Nije reč o jednoj hranljivoj materiji niti o peptidima koje možete kupiti. Sve počinje redovnim vežbanjem i zdravim načinom života - zaključuje dr Mandelbaum.
Izvor: healthline.com/ zdravlje.kurir.rs