Nataša Živanović (48), do bolesti organizator programa u Kulturnom centru u Velikom Gradištu, a sada invalidski penzioner, imala je sreću da je jak predosećaj ukaže da nešto nije u redu s njenim zdravljem i da je to odvede kod lekara. Ono što je potom čula u ordinaciji negde je i sama znala. Usledila je mučna borba za život, mastektomija, hemoterapija i radioterapija, a najteži od svih Nataši je bio onaj trenutak kada je porodici, a posebno ćerki koja se spremala za maturu, morala da kaže da ima rak dojke.
Natašino prvo suočavanje s bolešću desilo se u januaru 2020. godine, ali je tada nalaz bio čist.
- Na moju ogromnu radost nalaz je bio u redu, ali s napomenom lekara da se mora uraditi kontrola za šest meseci. Neposredno nakon toga usledila je epidemija kovida i sve one strahote koje je virus doneo društvu. Termin za kontrolu sam odložila, misleći da u svom tom haosu to nije prioritet i da može da sačeka neko malo bolje vreme – priča Nataša.
Nije mi se stavljala perika na glavu
Nešto joj, kaže, nije davalo mira...A onda je napipala, a potom i učila prve znake maligne bolesti na desnoj dojci.
- Došlo je to malo bolje vreme, da se posvetim svom zdravlju, epidemija je završena, i odlučujem da odem da proverim šta je u pitanju. Mada moram priznati, verovatno se svako od nas bar jednom susreo sa intuicijom koja ga je navela da posumnja da nešto nije u redu. Neposredno pre nego što ću se suočiti sa najstrašnijom dijagnozom, igrajući u dečijoj predstavi u kojoj sam glumila dečaka, moja intuicija kao da nije želela da stavim periku. Iako sam dosta puta pre toga to isto činila, tada mi se ta perika nije stavljala na glavu i svašta mi je padalo na pamet. Predosećaj i bojazan o najgorem me je primorala da odem lekaru – priča Nataša.
Saznanje da imate rak zauvek ostavi ožiljak
Njene najgore slutnje su se, nažalost, obistinile. I tog 22. marta 2022. Natašin život se promenio iz korena i okrenuo naopačke zbog bolesti.
- Samo saznanje o dijagnozi od strane lekara bio je krajnje postepen, jer sam imala sreću, čini mi se , u svoj toj nesreći, da mi dijagnozu saopšti lekar koji i od više saoseća sa pacijentom. A nakon saznanja da imate rak, nastane ožiljak za celi život. Dođete u situaciju da suze same poteku, da svojim najbližima koji čekaju ishod pregleda umesto rečju rezultat saopštite klimanjem glavom da ne valja, da sebi postavite pitanje od koliko dana i meseci je satkan ostatak života i da li ćete stići da završite sve što ste naumili. I ono najbitnije – postoji li lek koji vam može pomoći da opet budete zdravi.
Kada je saznala dijagnozu Nataši je najteže bilo da kaže ćerki da je bolesna, i da će možda ići na operaciju baš kada ona bude imala polaganje maturkog ispita, matursku proslavu i prijemni ispit za fakultet.
- Druga stvar koja mi je najteže pala je problem s plućima i s disanjem, ubrzano zamaranje i ograničeno kretanje i još jedno saznanje da nakon prve moram ići i na drugu operaciju.
Lečenje je otpočelo radikalnom mastektomijom
Lečenja koje je potom usledilo bilo je zahtevno, naporno, traumatično i bolno.
- Moje lečenje je otpočelo radikalnom mastektomijom desne dojke, nakon čega je usledila i radikalna histerektomija. Kako su se pojavili problemi s plućima stopirana mi je planirana hemoterapija i radioterapija, a uvedena oralna terapija.
Natašino lečenje i dalje traje...
- Imala sam savršenu komunikaciju i posvećenost, kako lekara i osoblja odeljenja hirurgije, tako i dnevne bolnice na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, gde se lečim od samog početka. Zahvaljujuću stručnosti i posvećenosti hirurga ass. dr sci. med. Marka Jevrića i medikalnog onkologa dr sci. med. Ivane Božović Spasojević koja me prati kroz moju bolest i leči, ja se danas dobro osećam i nadam se da će to biti put ka mom izlečenju. Htela bih da iskoristim ovu priliku da naglasim, a tiče se lečenja nas - onkoloških pacijenata. Funkcionisanje sistema lečenja se mora drugačije regulisati. Za sistem je bolest – bolest, što ne može biti. Mnogo toga treba menjati, kako bi nam se olakšalo, kako ne bismo bili prepušteni sami sebi i kako se ne bismo pored teške bolesti borili sa papirologijom i nerealnim procedurama koje nas dodatno opterećuju.
Porodica i prijatelji su moja tvrđava
Kao i u životu, i u bolesti, najveća podrška i oslonac Nataši su bili suprug, sin i ćerka, majka i otac, sestra i njena porodica.
- Iako se trudim da ih poštedim svega sto prolazim i ne dozvolim da se odreknu svoje mladosti, mislim na sina i ćerku, svi oni su tu su za sve što treba, kao i suprug koji je non stop uz mene. Ogromnu zahvalnost za podršku, osim što dugujem svojoj porodici, dugujem i svojim kumovima, rođacima, prijateljima i poznanicima koji nesebično pružaju svoju pomoć. Neizmernu zahvalnost dugujem i ljudima koji su se pojavili u mom životu kada je bilo najteže. Moram posebno da istaknem veliku zahvalnost Udruženju obolelih i lečenih od raka dojke „Budimo zajedno“, čiji sam član, jer su mi bili podrška od samog početka lečenja do danas.
Nataša želi da poruči svim ženama da prihvate promene koje im je život nametnuo, i da sve te promene okrenu u svoju korist, koliko je to moguće.
- Da veruju u sebe i svoju snagu. Da hrabro grabe u svaki novi dan kao da je poslednji, jer su žene lavice i mnogo mogu da izdrže na svojim plećima. Moja parola koju često izgovaram sebi i koja me osnažuje glasi: „Ništa se desilo nije“.
Violeta Nedeljković