SANDRA KONDRAK O BORBI ZA ŽIVOT: Ni izlečila nisam rak dojke kad sam saznala da imam kancer jezika

Kada je pre četiri godine saznala da ima rak dojke, Sandri Kondrak, knjigovođi u penziji iz Novog Sada, život se pretvorio u vrtlog najstrašnijih emocija. Otkrivši da u njenom organizmu stanuje najstrašnija neman, čije ponašanje niko ne može da predvidi, pokosio je osećaj nemoći i besa. Danas ne sme ni da pomisli kako bi se tek osećala da je znala da će je tri godine kasnije sačekati još jedna strašna dijagnoza – rak jezika.

Osećala sam neopisivu tugu, bes, nemoć

Seća se da joj se po saznanju da boluje od teške bolesti ceo život odmotao pred očima u jednom trenutku, hiljadu pitanja vrzmalo joj se po glavi, i sva su se na kraju svodila na jedno – zašto?

- Osećala sam neopisivu tugu, bes, nemoć, a suze su mi same tekle. Imala sam osećaj da sam najmanje zrno na ovom svetu.

Imala sam 8 hemioterapija i 33 zračenja

Ali borac kakav oduvek jeste, Sandra nije dala da je strah slomi, podigla se i rešila da ne ustukne pred opakom bolešću. Stoički je izdržala osam hemoterapija i 33 zračenja.

- Ali sve to mi je bukvalno razbilo organizam. Kako su mi i zubi jako propali, krenula sam kod zubara koji je odmah primetio neke promene na jeziku. Uputio me na maksilofascijalnu hirurgiju gde mi je nakon ispitivanja dijagnostikovan rak jezika. Odmah sam operisana, i sve je, na sreću, dobro prošlo. Sada idem na snimanje glave i vrata svakih šest meseci, odgovoran sam pacijent, znam koliko je ova bolest nepredvidiva.

Naš sistem ne prepoznaje moju invalidnost

Imala je, kaže, mnogo sreće što je na putu do izlečenja i raka dojke i raka jezika uz sebe imala divne lekare - Dragana Bogdanović Stojanović, Tatjanu Roganović i Jelenu Arsenović.

- Međutim, ne mogu a da ne pomenem da se kod nas teško dolazi do preko potrebnih i adekvatnih pregleda osim ako ne platite privatno, što je za nas onkološke pacijente vrlo ponižavajuće. Kao invalidski penzioner ja nemam ništa, mi smo za ovo državu i društvo nevidljivi. Svakodnevna borba sa malim primanjima u ovom vrtlogu je kao borba s vretenjačama. Navešću samo jedan primer – ja ne mogu da dobijem nalepnicu za automobil kako bih se parkirala na mesto za invalide, jer naš sistem ne prepoznaje moju invalidnost, ili kako mi je rečeno, grudi nisu organi, što je totalni apsurd.

Sada konačno živim kako ja hoću

Korak po korak, uz pomoć porodice, partnera i prijatelja, Sandra se oporavila, usvojila je zdrave navike i sada u potpunosti drugačije živi nego pre bolesti.

- Kao prvo naučila sam da volim sebe, pratim svoj organizam i odlučno odbijam da se nerviram zbog gluposti. Živim život kako ja hoću, dišem punim plućima, putujem, družim se i želim da mi se dešavaju lepe stvari. Kada naiđu talasi nemoći – zažmurim, gledam u more i pustim da me prođe.

Molim sve žene da se redovno kontrolišu

Sandra je mama ćerke Jelene i baka tri mala čarobnjaka.

- Uživam u svakom danu, a najveću radost donose mi moji unuci Mihajlo, Ognjen i Vukašin. Volim da se družim, putujem sa svojim životnim saputnikom, a član sam i Udruženja „Asice“, koje vodi jedna divna žena Vesna. Na kraju, želim da poručim svim ženama da se redovno kontrolišu jer to je jedini način da se rak otkrije na vreme, a samo na vreme otkriven rak znači izlečenje.