ŠTA JE INSULINSKA REZISTENCIJA? Ovo su uzroci i simptomi na koje treba obratiti PAŽNJU, a bitna je i promena ŽIVOTNIH navika

Insulinska rezistencija je poremećaj u metabolizmu koji se karakteriše neadekvatnim odgovorom ćelija na dejstvo insulina.

Uzroci insulinske rezistencije

Pravi uzrok nastanka insulinske rezistencije još uvek nije u potpunosti poznat, ali se jako dobro zna koji faktori mogu da dovedu do razvoja ovog stanja. Nasledna komponenta je jako značajna, te je rizik viši kod individua koje među bliskim srodnicima imaju one koji boluju od dijabetesa melitusa tpa 2, ili nekog drugog tipa šećerne bolesti, hipertenzije, metaboličkog sindroma, piše Stetoskop.info.

Kada su u pitanju unutrašnja stanja organizma koja mogu da dovedu do insulinske rezistencije, istraživanja su pokazala da se insulinska rezistencija javlja kod osoba koje imaju visok nivo insulina u krvi, povišeno skaldištenje masti u jetri i pankreasu, kao i visoke faktore inflamacije.

Kako se dijagnostikuje insulinska rezistencija?

Insulinska rezistencija najčešće ne izazvia vidljive simptome, naročito u ranim fazama, te je moguće imati ovaj poremećaj duži niz godina ukoliko se nivo šećera u krvi ne proverava.

Dijagnostički testovi koji se najčešće koriste u ove svrhe

A1c test, glikolizirani hemoglobinski test, koji meri prosečan nivo sećera u krvi u prethodna dva do tri meseca. Koristi se i u praćenju regulisanosti bolesti kod obolelih od dijabetesa.

Vrednosti ovog testa ispod 5,7% se smatraju normalnim, između 5,7 i 6,4% mogu ukazivati na predijabetes, a preko 6,5% na dijabetes. Bitno je naglasiti da ove vrednosti mogu varirati u malom opsegu u zavisnosti od laboratorija, i zaključke i njegove interpretacije iznosi lekar.

Oralni test tolerancije za glukozu (OGTT)

Ovaj test se izvodi ujutro, osam sati pre testa se ne jede i ne pije. Prvi uzorak krvi se uzima našte, na prazan stomak, i vrednosti šećera od 3,6 do 6,1 mmol/l se smatraju normalnim. Zatim ispitanik pije koncentrovani rastvor glukoze, a nivoi šećera u krvi se mere u vemenskom rasponu od 30, 60, 90 i 120 minuta. Krv se uzorkuje 120 minuta nakon ispijanja rastvora glukoze, tada se ponovo meri koncentracija šećera u krvi. Sumnja na insulinsku rezistenciju se može javiti ukoliko je nivo šećera u krvi našte do 7mmol/l, a u 120min ogtt-a je u rasponu od 7,8 do 11,1 mmol/l.

Rezultati ovih testova mogu varirati, često je neophodno i ponoviti ih, ali jedino uz nadzor endokrinologa koji ih tumači i interpretira.

Insulinska rezistencija - lečenje

Lečenje insulinske rezistencije podrazumeva primenu lekova koji se koriste i u terapiji dijabetesa melitusa, a to su najčešće metformin (Glucofage - Glukofaž) koji olakšava preuzimanje glukoze iz krvi od strane mišićnih i masnih ćelija, i sprečava oslobađanje glukoze iz jetre. Tiazolidindioni, koji utiču na povećanje osetljivosti na insulin, kao i lekovi koji smanjuju apsorpciju glukoze u crevima.

Insulinska rezistencija - ishrana

Kao što faktori rizika govore da su gojaznost i neaktivnost jedni od značajnijih predispozicija za razvoj ovog poremećaja, tako je i prevencija i menjanje isitih jedan od uspešnijih načina da se problem prevaziđe.

Regulisanje udela mišićne mase u ukpnuoj telesnoj proporciji na račun smanjenja procenta masti je ključan faktor za držanje poremećaja pod kontrolom i sprečavanje progresije u dijabetes.

Umerena fizička aktivnost,koja se kontinuirano upražnjava, anaerobnog i aerobnog tipa, blagotvorno utiče na individue sa ovim poremećajem, pa čak i diskretan pomak u pogledu gubitka telesne mase, rezultovan regulisanjem ishrane i uvođenjem treninga, dovodi do značajnog poboljšanja laboratorijskih pretraga.

Plan ishrane i dijetetski režimi se u ovom slučaju formiraju isključivo pod nazdorom nutricioniste i lekara. Izbor namirnica podrazumeva selektovanje onih sa nižim glikemijskim indeksom, i hranu bogatu vlaknima, proteinima i mastima.

Hrana, visokog glikemijskog indeksa koju treba izbegavati, obuhvata proste šećere (beli šećer, braon šećer, med ), slatkiše, sokove, belo brašno, beli pirinač, beli krompir, pivo.

Savetuje se planiranje oborka koristeći što manje obrađivano voće i povrće, bogato vlaknima ( brokoli, spanać, pečurke, artičoke, grašak, zeleni pasulj, paradajz, semenke). Jako je važano obratiti pažnju na adekvatan unos proteina i to prevashodno iz namirnica ribljeg porekla, ali i piletine i jaja.

(Kurir.rs/Stetoskop.info)

Bonus video: