Uzročnik mononukleoze je otporni Epštajn-Barov virus iz velike porodice herpes-virusa. Kad uđe u organizam i izazove prvu infekciju, ne slabi kao njegova braća već se pritaji u nervnim ganglijama i tu miruje, zaštićen od napada antitela.
- Mononukleoza je infektivna bolest koju zovemo "bolešću poljupca". Zašto "bolest poljupca"? Zato što tog virusa ima u pljuvačci, a najčešće se prenosi poljupcem. Ali to nije jedini način prenošenja infekcije - bolest može da se prenese i preko kašljanja i kijanja, ali i deljenjem pribora za jelo i piće sa nekim ko je već oboleo. Mononukleoza najčešće napada adolescente i mlade osobe, dok mala deca gotovo da nemaju simptoma, pa bolest često prođe neprepoznata - kaže prim. dr Biserka Obradović, specijalista opšte medicine.
Malaksalost i glavobolja prvi simptomi
Da li će se onaj ko dođe u dodir sa zaraženom pljuvačkom i razboleti, zavisi od jačine imuniteta.
- Posle perioda inkubacije, koji varira od pet do 15 dana, a može i duže, 30 do 50 dana, javljaju se prvi simptomi – osip po koži, malaksalost, otečeni krajnici, upala mišića – zbog kojih mononukleozu često mešaju sa nazebom. Može se javiti i glavobolja, blago povišena temperatura, otečeni i bolni limfni čvorovi posebno na vratu i ispod pazuha, kao i uvećanje jetre i slezine. Mononukleoza je bolest koja se mora odležati, jer Epšten-Barov virus smanjuje imunitet i zato je osoba koja boluje od mononukleoze dobra podloga za druge sekundarne infekcije - upozorava dr Obradović.
Vakcina ne postoji
Epšten - barov virus može ostati u pljuvačci više meseci nakon infekcije, a vakcina koja može da prevenira ovu bolest - ne postoji.
- Većina ljudi je nekada bila izložena ovom virusu i moguće da smo izgradili antitela koja prepoznaju virus mononukleoze i bore se protiv bolesti.
Podmukao virus
Ukoliko u organizmu ne postoje antitela za EB virus, zarazićete se na ljubavnom sastanku, u javnom prevozu, kad pijete iz iste čaše sa dragom vam osobom. Virus se razmnožava u ćelijama orofarinksa (deo ždrela) i, bar u početku, zadržava u gornjim disajnim putevima. Kasnije ga limfociti (vrsta belih krvnih zrnaca) raznose po celom organizmu.
Opasne komplikacije
Samo u retkim slučajevima, mononukleoza ostavlja teške posledice. To su, na primer, faringitis, kad je farinks (kanal ispred kičmenog stuba u kojem se ukrštaju disajni i digestivni put) toliko otečen da otežava gutanje i disanje. Kod obolelih od mononukleoze, uvećana slezina može da prsne i izazove unutrašnje krvarenje sa fatalnim ishodom. Dobar razlog da se klonite napora čak i kad dođe do poboljšanja. Tri, četiri meseca posle ozdravljenja treba izbegavati sportove u kojima dolazi do fizičkog kontakta, budući da svaka povreda stomaka može da bude kobna dok se slezina ne vrati u prvobitno stanje. Kad se nastani u jetri, virus izaziva žuticu i hepatitis. U retkim slučajevima, uzrokuje meningitis ili encefalitis ili se udružuje sa nekim oblikom raka (do tada je odbrambeni sistem već sasvim narušen, kao kod obolelih od side).
Kako se postavlja dijagnoza
Povišeni broj leukocita prvi je znak infekcije. Za sigurnu dijagnozu potrebna je analiza krvi. Mononukleoza se potvrđuje i otkrivanjem heterofilnih antitela čiji je nivo u krvi u normalnim situacijama nizak, a u slučaju infekcije povećan. Koristi se test monospot, mada rezultati nisu najpouzdaniji: kod dece su, na primer, često negativni iako je bolest već uzela maha. Višestruko povećanje enzima jetre (transaminaze) dokaz je da je napadnut i ovaj organ.
Odmaranje je jedina terapija
Pacijenti kojima lekar dijagnostikuje mononukleozu treba da se naoružaju strpljenjem jer je za oporavak najvažnije mirovanje. Nažalost, nema lekova protiv virusa koji bi adekvatno kaznili „krivca”. Mononukleozu, jednostavno, treba kontrolisati. Organizmu je najpotrebniji odmor kako ne bi dalje slabio. Za povišenu temperaturu daju se antipiretici, za gušobolju uobičajene pastile i tečnost za ispiranje grla.
Otkrivena 1888. kao „žlezdana temperatura"
Bolest je prvi put prepoznata 1888, lekari su je tada nazvali „žlezdana temperatura", što je vrlo dobar opis. Kod mononukleoze otiču žlezdani čvorovi i javlja se povišena temperatura. Dvadesetih godina 20. veka naučnici su utvrdili da se u belim krvnim zrncima, limfocitima mononuklearima, javljaju čudne promene. Na osnovu tog otkrića bolest je dobila naziv infektivna mononukleoza jer menja oblik mononukleara limfocita, odnosno povećava ih. Godine 1967. dvojica lekara, Epstajn i Bar, otkrili su virus koji prouzrokuje bolest i po njima je dobio ime EBV.
Saveti
- ako postoji sumnja na infektivnu mononukleozu, odmah se javite izabranom lekaru, koji će vas uputiti infektologu
- dok traje temperatura, neophodno je da pacijent miruje u postelji najvećim delom dana. To će pogodovati oporavku kako oštećene jetre, tako i uvećane slezine, i naravno celokupnog imunološkog sistema
- prvih nekoliko nedelja bolesti pacijent ne treba da ide na posao, odnosno u školu. Strogo su zabranjeni časovi fizičkog vaspitanja dok ih lekar ne odobri
NE PROPUSTITE
