Bolest koja tiho uništava bubrege: Kako prepoznati hronični pijelonefritis pre nego što bude prekasno?

Zbog često nejasnih simptoma, mnogi ljudi nisu ni svesni opasnosti koja im preti.

Ova bolest ne bira životnu dob, a njena opasnost leži upravo u podmukloj prirodi, zbog čega se dijagnoza često postavlja tek u uznapredovaloj fazi, kada su terapijske mogućnosti značajno sužene.

Anomalija urinarnog trakta

Iza skoro svakog slučaja hroničnog pijelonefritisa krije se neka osnovna abnormalnost urinarnog trakta koja olakšava prodor i razmnožavanje bakterija. Glavni uzrok u čak 90 odsto slučajeva je bakterija Escherichia coli, koja prirodno živi u našim crevima, ali joj put do bubrega otvaraju različiti poremećaji. To može biti bilo koja opstrukcija koja usporava protok urina, kao što su kamen u bubregu ili sužena uretra.

Kod dece, čest uzrok je vezikoureteralni refluks (VUR), stanje u kojem se urin vraća iz bešike u bubrege, noseći bakterije sa sobom. Pored E. koli, i druge bakterije mogu izazvati infekciju, kao što su Proteus mirabilis, Klebsijela ili enterokoke, a njihovo širenje je takođe olakšano stanjima kao što su oslabljen imunitet, dijabetes i anatomske karakteristike koje žene čine podložnijim infekcijama.

Jedan od najvećih izazova u prepoznavanju hroničnog pijelonefritisa leži u njegovim simptomima, koji su često nejasni, nedosledni ili čak potpuno odsutni dok bolest značajno ne uznapreduje.

Pacijenti se mogu žaliti na:

• tup, povremeni bol u donjem delu leđa ili stomaku
• stalni osećaj umora
• opštu slabost
• ponekad se javlja blago povišena telesna temperatura koja dolazi i odlazi
• gubitak apetita i mučnina

Mogu biti prisutni i problemi sa mokrenjem, kao što su često mokrenje, posebno noću, ili osećaj pečenja, ali mnogi to pripisuju manje ozbiljnim stanjima kao što je upala bešike.

Urin može postati zamućen ili imati neprijatan miris, a u nekim slučajevima može doći do visokog krvnog pritiska kao posledica oštećenja bubrega.

Ko je podložniji ovom problemu? 

Iako bolest može da pogodi bilo koga, određene grupe su izložene povećanom riziku.

• Žene su generalno sklonije infekcijama urinarnog trakta zbog kraće uretre i blizine anusa, što olakšava bakterijama ulazak u bešiku.
• Trudnice su takođe izložene većem riziku zbog hormonskih promena i pritiska materice na uretere.
• Osobe sa oslabljenim imunološkim sistemom, bilo zbog bolesti poput dijabetesa i side ili imunosupresivne terapije, teže se bore protiv infekcija.
• Pacijenti sa poznatim anatomskim abnormalnostima urinarnog trakta ili oni sa istorijom bubrežnih kamenaca zahtevaju posebnu pažnju, jer su to stanja koja stvaraju plodno tlo za razvoj rekurentnih infekcija.

Put do tačne dijagnoze

S obzirom na nespecifične simptome, dijagnostikovanje hroničnog pijelonefritisa zahteva detaljan i sveobuhvatan pristup. Lekar će početi sa detaljnim prikupljanjem anamneze prethodnih infekcija i simptoma i obavljanjem fizičkog pregleda.

Laboratorijski testovi su neophodni, pre svega analiza urina, koja može da otkrije prisustvo belih i crvenih krvnih zrnaca i bakterija. Da bi se tačno identifikovao uzročnik i utvrdila njegova osetljivost na lekove, vrši se kultura urina sa antibiogramom, što je ključno za izbor efikasne terapije.

Metode snimanja poput ultrazvuka bubrega ili kompjuterizovane tomografije (CT) su nezaobilazne za procenu stanja bubrega, otkrivanje karakterističnih ožiljaka na bubrežnom tkivu, kamenaca, opstrukcija ili drugih strukturnih abnormalnosti.

Strategije lečenja i borba za očuvanje funkcije bubrega

Lečenje hroničnog pijelonefritisa je kompleksno i usmereno na nekoliko ciljeva: iskorenjivanje postojeće infekcije, ispravljanje osnovnog uzroka i sprečavanje daljeg pogoršanja funkcije bubrega.

Osnova lečenja su antibiotici, koji se često moraju uzimati dugo, ponekad i mesecima, kako preporučuje antibiogram. U težim slučajevima potrebna je hospitalizacija i intravenska primena lekova. Ukoliko postoji anatomska opstrukcija, kao što je kamen ili striktura, neophodna je operacija kako bi se uklonila opstrukcija i omogućio normalan protok urina. Hirurška korekcija se takođe može razmotriti kod dece sa vezikoureteralnim refluksom.

U nekim situacijama, kada se uzrok ne može potpuno ukloniti, pribegava se dugoročnoj profilaksi niskim dozama antibiotika. U najtežim slučajevima, kada je bubreg nepovratno oštećen, može biti neophodno njegovo hirurško uklanjanje (nefrektomija), a dijaliza ili transplantacija bubrega ostaju kao poslednja mera.

Opasne posledice i ključna uloga prevencije

Zanemarivanje ili neadekvatno lečenje ove bolesti može imati razorne posledice. Ponavljane upale dovode do stvaranja sve većih ožiljaka, što postepeno smanjuje funkcionalni kapacitet bubrega i dovodi do hronične bolesti bubrega.

Jedna od najopasnijih komplikacija je sepsa, stanje opasno po život koje nastaje kada bakterije iz bubrega uđu u krvotok. Dugotrajna upala takođe pogoduje stvaranju kamena u bubregu i može izazvati trajno visok krvni pritisak (hipertenziju). Prevencija je stoga od najveće važnosti, a počinje blagovremenim i potpunim lečenjem svake akutne infekcije urinarnog trakta.

Održavanje dobre higijene, unos dovoljno tečnosti, mokrenje nakon seksa i izbegavanje dužeg zadržavanja urina su jednostavne, ali izuzetno važne mere koje mogu značajno smanjiti rizik od razvoja ove tihe i opasne bolesti.

Izvor: ordinacija.vecernji.hr/zdravlje.kurir.rs

12 najčešćih uzroka bolesti bubrega: Zašto je redovno testiranje ključno i kako prepoznati podmukle simptome