Pet ključnih činjenica o neinfektivnom endokarditisu: Ko je najugroženiji i kako se leči

Karakterišu ga sterilne izrasline na srčanim zaliscima koji mogu izazvati teške, pa čak i fatalne komplikacije, a najčešće pogađa pacijente sa malignim i autoimunim bolestima.

Ne pogađa slučajno

Neinfektivni endokarditis ne pogađa slučajno. To je stanje koje se skoro uvek javlja kao rezultat druge, ozbiljne bolesti koja stvara stanje povećane tendencije zgrušavanja krvi u telu. Najčešće je povezan sa malignim bolestima, posebno adenokarcinomima pluća, pankreasa i želuca, gde se javlja kao paraneoplastični sindrom.

Još jedna velika rizična grupa su pacijenti sa autoimunim poremećajima, prvenstveno oni sa sistemskim eritematoznim lupusom (SLE) i antifosfolipidnim sindromom (APS). Takođe su prijavljeni slučajevi povezani sa teškim hroničnim infekcijama kao što je tuberkuloza, stanjima kao što je diseminovana intravaskularna koagulacija (DIK) i prisustvom katetera u desnoj strani srca koji mogu povrediti zaliske i podstaći stvaranje ugruška.

Jedan od najpodmuklijih aspekata neinfektivnog endokarditisa je njegova klinička prezentacija, koja je često potpuno tiha do trenutka katastrofe. Pacijenti mogu biti potpuno asimptomatski, bez groznice, srčanih šumova ili drugih klasičnih znakova srčanih oboljenja. Bolest se najčešće otkriva tek kada se komad krhke vegetacije odlomi, uđe u krvotok i izazove emboliju, odnosno blokadu krvnog suda u udaljenom organu.

Najčešća i najopasnija komplikacija je moždani udar, koji se, prema nekim analizama, javlja kao prvi simptom u više od 50 procenata slučajeva. Embolije mogu uticati i na druge organe, uzrokujući infarkte slezine, bubrega, creva ili udova, a u retkim slučajevima mogu blokirati i koronarne arterije i izazvati srčani udar.

Postavljanje dijagnoze je veliki izazov i zahteva izuzetno visok stepen sumnje od strane lekara, posebno kod pacijenata sa poznatim faktorima rizika koji razvijaju simptome embolije. Ključno je razlikovati ga od infektivnog endokarditisa, što može biti izuzetno teško.

Dijagnostička procedura obuhvata serijske hemokulture, koje će biti negativne u slučaju NBTE, i metode snimanja, pre svega ehokardiografiju. Transezofagealni ultrazvuk (TEE) je znatno osetljiviji od standardnog, transtorakalnog (TTE) pregleda i može da otkrije čak i veoma male vegetacije. U prošlosti se dijagnoza često postavljala tek postmortem, na autopsiji, što svedoči o skrivenoj prirodi ove bolesti.

Lečenje i loša prognoza

Lečenje neinfektivnog endokarditisa zasniva se na dva glavna stuba: antikoagulantnoj terapiji radi sprečavanja daljih embolija i, što je najvažnije, lečenju osnovne bolesti koja je dovela do formiranja vegetacija.

Antikoagulantna terapija, najčešće heparinom, je neophodna, ali nosi i rizik od krvarenja, posebno ako je već došlo do moždanog udara. Hirurško lečenje je retko i rezervisano je samo za slučajeve teškog oštećenja zalistaka ili rekurentnih embolija uprkos terapiji.

Nažalost, prognoza je često loša i direktno zavisi od prognoze osnovne bolesti. Kod pacijenata sa uznapredovalim karcinomom, pojava NBTE je često znak terminalne faze bolesti. Studije pokazuju da smrtnost u bolnici može dostići i do 30 procenata, što neinfektivni endokarditis čini tihim, ali izuzetno smrtonosnim stanjem.

izvor: ordinacija.hr/zdravlje.kurir.rs

Zašto endokarditis zovu mini sepsom? Kardiolog otkriva sve što bi trebalo da znate o ovom opasnom stanju