Jedna bolest zvana Alchajmer, a hiljadu simptoma: Neurolog otkriva zašto je rano prepoznavanje važnije nego ikada
Alchajmerova bolest ne menja samo pamćenje već, kako napreduje, postepeno zadire u sposobnost čoveka da organizuje svakodnevicu, donosi odluke i živi samostalno. Upravo zato trenutak u kojem se bolest prepozna može da bude važan za ono što sledi. Prof. dr Smiljana Popović Kostić, neurolog sa Klinike za neurologiju VMA, za naš portal otkriva kako prepoznati prve simptome, zbog čega rana dijagnoza danas dobija novi značaj i kako kroz godine bolesti sačuvati što više samostalnosti, sigurnosti i dostojanstva obolelog.
- U tipičnim slučajevima Alchajmerova bolest počinje postepeno, u početku gotovo neprimetno. U njenoj klasičnoj formi najpre se javljaju teškoće sa pamćenjem događaja iz skorije prošlosti. Osoba zaboravlja nedavne razgovore, dogovore ili događaje, ponavlja ista pitanja, a često joj ni podsećanje ne pomaže da se seti onoga što se dogodilo. Istovremeno postaje otežano učenje novih informacija i usvajanje novih znanja. To se događa zato što patološki proces u tipičnoj formi bolesti rano zahvata unutrašnje delove slepoočnog režnja, pre svega hipokampus i strukture povezane sa njim, koji imaju ključnu ulogu u formiranju i učvršćivanju novih sećanja - objašnjava prof. dr Popović Kostić.
Međutim, zaboravnost ne mora uvek da bude prvi simptom ove bolesti, jer postoje i atipični oblici, dodaje naša sagovornica.
- Kod govorno-jezičke forme bolesti prve teškoće mogu biti vezane za nalaženje odgovarajućih reči. Osoba zastajkuje u govoru, "traži" reč koju želi da izgovori, govor postaje manje precizan, zaobilazan. I razumevanje tuđeg govora je takođe otežano. Kako bolest napreduje, komunikacija postaje sve zahtevnija. To kod bolesnika može izazvati nesigurnost, frustraciju, povlačenje ili razdražljivost. U ovom obliku bolesti u početku su izraženije zahvaćene moždane regije važne za govor i jezičke funkcije - navodi doktorka.
Postoji i forma Alchajmerove bolesti koja može započeti sasvim drugačije - problemima u obradi vizuelnih informacija i snalaženju u prostoru, a naziva se posteriorna kortikalna atrofija.
- Osoba može imati teškoće da proceni udaljenost ili položaj predmeta, da pronađe predmet koji joj je pred očima, da čita, prati redove teksta ili da se snađe u prostoru, iako sam vid može biti očuvan. U ovom slučaju bolest u početku više zahvata zadnje delove mozga, naročito temene i potiljačne režnjeve, koji učestvuju u obradi i povezivanju vizuelnih informacija i prostornoj orijentaciji - pojašnjava prof. dr Popović Kostić.
Kako bolest napreduje, mogu biti zahvaćene i druge kognitivne funkcije: pažnja, računanje, logičko mišljenje, planiranje, organizovanje, rasuđivanje i donošenje odluka. Mogu se javiti i promene raspoloženja i ponašanja, kao što su apatija, gubitak interesovanja i inicijative, depresivnost, anksioznost, sumnjičavost, a kod nekih bolesnika i razdražljivost ili agresivnost.
- Znatno ređe Alchajmerova bolest može početi promenama u ponašanju, planiranju, rasuđivanju, takozvanom frontalnom prezentacijom ili motornim smetnjama, kao što su ukočenost, usporenost i teškoće u izvođenju naučenih pokreta. Važno je razumeti da se ove različite forme najjasnije razlikuju u ranim fazama bolesti i nekada predstavljaju dijagnostički izazov. Kako bolest napreduje, patološki proces zahvata sve veći deo mozga i sve više moždanih funkcija, pa se početnim simptomima pridružuju i ostali, dolazi do globalnog zahvatanja svih kognitivnih funkcija - naglašava naša sagovornica.
U svakodnevnom životu promene se često najpre vide kroz teškoće u složenijim aktivnostima - upravljanju novcem, organizovanju obaveza, korišćenju telefona ili računara, vožnji, pripremanju obroka ili rešavanju problema koje je osoba ranije obavljala bez teškoća. Kako bolest odmiče i jednostavne aktivnosti postaju otežane.
Rana dijagnoza čuva godine samostalnosti
Rano prepoznavanje Alchajmerove bolesti danas je važnije nego ikada, jer nam prvi put otvara mogućnost da na bolest delujemo u fazi kada je osoba još u velikoj meri samostalna, ističe prof. dr Popović Kostić.
- U Evropi su odobreni lekovi nove generacije koji ne deluju samo na simptome, već ciljaju jedan od osnovnih patoloških procesa Alchajmerove bolesti - nakupljanje beta-amiloida u mozgu. Kod pažljivo odabranih pacijenata sa ranom bolešću oni mogu da uspore njeno napredovanje. To još uvek nije izlečenje i izgubljene funkcije ne možemo vratiti, ali predstavlja veliku promenu perspektive. Cilj je da se bolest uspori dok je osoba još funkcionalna i samostalna. U svakodnevnom životu to može značiti više sačuvanog vremena - vremena u kojem čovek može duže da donosi sopstvene odluke, učestvuje u životu porodice i ostane aktivan deo zajednice - ukazuje doktorka i dodaje:
- Rana dijagnoza je važna i zbog pravovremenog uvođenja simptomatske terapije kojom raspolažemo već godinama. Ovi lekovi kod određenih pacijenata mogu da ublaže simptome i pomognu da se kognitivno i svakodnevno funkcionisanje određeno vreme bolje očuva.
Jednako su važne i nefarmakološke mere - redovna fizička aktivnost, pravilna ishrana, kognitivna i socijalna stimulacija, radna terapija, a prema potrebi i logopedski tretman, muzikoterapija i drugi individualno prilagođeni programi.
- Rana dijagnoza omogućava nam i da prepoznamo i korigujemo faktore koji dodatno mogu nepovoljno uticati na mozak - hipertenziju, dijabetes, poremećaje masnoća, nedovoljnu fizičku aktivnost, poremećaje sna, oštećenje sluha, depresiju i socijalnu izolaciju. Oni nisu jednostavan "uzrok" Alchajmerove bolesti, ali briga o njima ostaje važan deo ukupnog lečenja i očuvanja moždanog zdravlja. Zato je najbolji pristup sveobuhvatan: lekovi kada su indikovani, kontrola faktora rizika, fizička i mentalna aktivnost, rehabilitacija i podrška porodici - navodi prof. dr Popović Kostić.
Pravac u kojem se lečenje Alchajmerove bolesti razvija jeste sve više personalizovan pristup, prilagođen stadijumu bolesti, biološkim karakteristikama, drugim bolestima, načinu života i potrebama svakog pojedinca.
- I na kraju, rana dijagnoza nije važna samo zbog lečenja. Ona daje čoveku mogućnost da, dok još ima očuvanu sposobnost donošenja odluka, razgovara sa porodicom o svojim željama, planira budućnost i uredi važne finansijske, pravne i životne poslove. Porodici, sa druge strane, omogućava da razume šta se događa, da se pripremi i da na vreme organizuje podršku.
Kako se postaviti prema obolelom?
Za porodicu je posebno važno da razume da osoba sa demencijom mnoge stvari ne radi namerno, naglašava naša sagovornica. Zaboravljanje, ponavljanje istih pitanja, sumnjičavost, razdražljivost ili promene ponašanja deo su bolesti, a ne njivova slobodna volja i odluka da budu takvi.
- Važno da se sa obolelim razgovara mirno, jednostavno i sa strpljenjem. Ne treba ih neprestano ispravljati, ubeđivati ili ulaziti u raspravu. Mnogo je važnije sačuvati osećaj sigurnosti, dostojanstva i poverenja. Rutina mnogo pomaže. Poznato okruženje, isti ritam dana, jednostavne aktivnosti i uključivanje osobe u ono što još uvek može da radi. To doprinosi očuvanju samostalnosti i smanjuju nesigurnost. Treba pomagati tamo gde je potrebno, ali ne preuzimati prerano sve aktivnosti koje osoba još može sama da obavi - savetuje doktorka.
Negovatelji, sa druge strane, ne bi smeli da zaborave sebe. Briga o osobi sa demencijom može da traje godinama i bude veoma iscrpljujuća. Traženje pomoći nije znak slabosti, već odgovornosti. Potrebni su predah, podela obaveza među članovima porodice, podrška stručnjaka i pomoć zajednice.
- I ne treba zaboraviti da iza dijagnoze uvek stoji osoba. Bolest koja napreduje mnogo toga odnosi i briše, ali ono što dugo ostaje i što oboleli mogu da prepoznaju je ton glasa, nežnost, strpljenje i osećaj da je voljena i sigurna - poručuje prof. dr Smiljana Popović Kostić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
