- Budućnost srpske onkologije vidim u drugačijem shvatanju malignih bolesti. Mi živimo u jednom siromašnom i tradicionalnom društvu, koje se tradicionalno boji bolesti, a na samom vrhu te liste je strah od malignih bolesti, ili kako narod popularno kaže raka. Mi smo danas već u fazi epidemije malignih bolesti i vreme je da se suočimo sa našim strahovima i da počnemo da se borimo sa tim bolestima a ne samo da ih se plašimo i ništa ne radimo. U tom smislu, mi kao društvo moramo manje da pušimo, pijemo, jedemo masnu hranu, više da se šetamo i molimo Bogu ili kome god se već molimo, da manje gledamo televiziju, a da više vremena provedemo u ljubavi prema bližnjima. To dalje znači češći odlazak kod lekara „kad nam nije ništa“, to jest preventivne preglede i skrininge. Nadalje, valjalo bi da u razgovoru sa tim doktorima otkrijemo šta je ono što predstavlja rizik za nas i da se u tom smislu i ponašamo.
Navedite nam konkretan primer?
- Primera radi, ako imamo puno mladeža i svetao ten, svaki doktor će nam reći da smo rizična grupa za melanom, i u tom slučaju najmanje jednom godišnje idemo na pregled kože kod dermatologa. To je ono što bi mi trebalo da uradimo. Zdravstveni sistem bi, sa svoje strane, trebalo da prihvati te ljude, da ih ne tera od sebe već da, što kaže ministarka Danica Grujičić, ide ljudima na noge. Za mene je budućnost onkologije u tome da naši lekari prestani da budu antivakseri i da svi zajedno radimo na prevenciji i ranoj detekciji malignih bolesti. Mi danas u Srbiji imamo HPV vakcinu koja može da učini da rak grlića materice postane prošlost ali neće to učiniti u zemlji u kojoj su i lekari i roditelji protiv vakcinacije. Budućnost onkologije vidim u savremenim aparatima, ali i stručnjacima koji znaju da rade na njima i pristaju da ostanu u svojoj zemlji, a ne odlaze u Nemačku ili Norvešku. Vidim u mnogo većem broju inovativnih terapija i kliničkih studija, mnogo bržoj registraciji lekova i još boljoj komunikaciji svih učesnika u zdravstvenom sistemu. I, naposletku, vidim budućnost onkologije u tome da pacijent zaista bude u središtu pažnje, a ne samo na rečima.
Kada se očekuju nove liste lekova i šta će to znaciti za pacijente u Srbiji?
- Novu listu lekova očekujemo do kraja godine, što je eufemizam za do kraja predizborne kampanje. Nema veze, ne ljutimo se, ti lekovi život znače i valja reći da će pacijenti te lekove dobiti u martu ili aprilu iduće godine. Za neke će oni stići prekasno ali tu se, u ovom trenutku, ništa ne da uraditi. Ja sam srećan što će na listi biti veliki broj onkoloških lekova, mada sam svestan da su oni potrebni svima. Oko 80 lekova čeka stavljanje na listu i, nažalost, nije moguće da u Srbiji, koja je relativno siromašna zemlja, svi oni budu stavljeni onoliko brzo koliko bih ja želeo. Moram priznati da je saradnja i sa Ministarstvom zdravlja i sa Republičkim fondom zdravstvenog osiguranja na najvišem nivou ikada, ali ona mora da bude još bolja. Moramo da imamo, mi pacijenti, člana upravnog odbora u RFZO-u, naročito ako se uzme u obzir da ga imaju, primera radi, poljoprivrednici. Moramo da imamo članove, makar bez prava glasa u republičkim stručnim komisijama i centralnoj komisiji za lekove, bez obzira na to što će Danici Grujičić da se digne kosa na glavi ako ovo pročita. U tim komisijama se odlučuje o nama i našoj sudbini i u redu je da znamo ko šta govori a i da mi kažemo ponešto.
Nedavno je održana i Regionalna konferencija posvećena melanomu. Kakvi su Vam utisci? Gde smo mi u odnosu na komšije?
- Nedavno je održan Osmi regionalni skup o melanomu, u Zemunu, kako drugačije. Ovo je bio naš najbolji skup do sada, bez konkurencije. Jednostavno su se zvezde tako namestile. Gde smo mi u odnosu na komšije? Pa tamo gde smo bili i pre rata. Idu Slovenija, Hrvatska, Srbija, Bosna… Jedino je Crna Gora napredovala, mora se priznati, ali oni imaju mali broj pacijenata i leče ih jednog po jednog. Pa ipak, svaka čast našoj braći i komšijama u Crnoj Gori.
Navedite nam pet stvari koje pacijentima u Srbiji najviše smetaju?
- Ono što pacijentima najviše smeta, bez konkurencije, je što lekari nemaju vremena da razgovaraju sa pacijentima. To mora da se promeni pod hitno i osnovni preduslov za to je reforma primarnog zdravstva, u čemu u potpunosti podržavamo ministarku Danicu Grujičić. Naši lekari moraju da nađu načina da više razgovaraju sa pacijentima, od najjednostavnijih do najtežih dijagnoza. Pacijenti ne mogu da donose odluke o svom lečenju u potpunom mraku ili da informacije traže na internetu. Pacijentima smeta i što lekove mogu da podignu nekoliko dana pre i posle određenog datuma, smeta im što se dugo čeka na sve, što sestre umeju da budu nervozne, što lekari umeju da budu arogantni, što nema mesta za parkiranje, što mali broj ljudi daje saglasnost za doniranje organa… Mnogo toga nam smeta, a malo toga se popravlja, to jest napredak ide sporo, mnogo sporije nego što bih ja voleo, a problemi su golemi. Ako smem da kažem, meni kao verniku najviše smeta što je naš zdravstveni sistem još uvek na velikom odstojanju od crkve. Mislim da nema oblasti u društvu u kome bi saradnja bila prirodnija, ali vidimo da se svi plaše da se to desi. A dok se to ne bude desilo, neće biti sreće ni za koga. Jer, kako mi u crkvi kažemo, lekar leči, a Bog isceljuje. Našim pacijentima potrebna je vera da bi pobedili bolest ili, ako to nije moguće, da bi dostojanstveno umirali. I na kraju, ali ne na poslednje mestu, kad smo već kod umiranja, fali nam bolja palijativna nega.
Ima li ipak prostora za optimizam?
- Citiraću doktora Bojana Trkulju. „Zdravstveni sistem u Srbiji možete posmatrati kao polupunu ili polupraznu čašu“. On mnogo zavisi od džidipija, da se ne lažemo, i dok god ne budemo imućni nećemo biti zadovoljni zdravstvenim sistemom. Mene užasava statistika da smo, kad su maligne bolesti u pitanju, po incidenci u sredini, a po smrtnosti u vrhu evropskih država. To mora da se menja i to što smo siromašni nije opravdanje, jer ima još siromašnih pa su manje loši od nas. Ja sam naučio da je moj posao da svoj domaći odradim najbolje što umem, i da se onda pomolim da to ne bude uzalud.
NE PROPUSTITE
