Kad hrana postane uteha i beg: Psihijatar otkriva vezu između dopamina i prejedanja
Hrana je mnogo više od osnovne potrebe – ona može da bude uteha, nagrada, pa čak i beg od neprijatnih emocija. Ali šta se dešava u našem mozgu kada se prepustimo kompulsivnom prejedanju? I još važnije - zašto to radimo?
Za one koji se bore s poremećajem ishrane, prejedanje nije samo fizički akt - to je pokušaj da se zaustavi unutrašnji nemir, da se popune praznine koje ništa drugo ne može da nadomesti. Iako se često predstavlja kao nedostatak samokontrole, u realnosti je složen fenomen koji ima duboke korene u emocijama, iskustvima iz prošlosti i psihološkom sklopu ličnosti. Zašto nas prepravljuje žudnja za određenom hranom u kojoj brzo prestajemo da uživamo, ali nastavljamo da se s njom zatrpavamo, objašnjava prim. dr Marija Đurović, psihiratar, subspecijalista psihoterapije.
- Osobe koje nisu psihološki ili psihički opremljene da se nose sa određenim situacijama, bilo da su one spoljašnje ili unutrašnje, kao što su stres, neprijatna osećanja, gubitak ili tuga, često pokušavaju da pronađu način da se umire. To smirenje može da dolazi, recimo, iz hrane. Slično kao što se beba umiri kada joj date cuclu - sugeriše prim. dr Đurović.
Kod hrane, pored psihološkog aspekta, značajnu ulogu igraju i neurotransmiteri koji se luče prilikom jela, a posebno oni vezani za glad i sitost.
- Danas se mnogo govori o dopaminu, koji je ključan za osećaj blagostanja i zadovoljstva. U situacijama kada osoba oseća intenzivnu žudnju za hranom, poput onih koji se kompulsivno prejedaju, već sama ta žudnja izaziva skok dopamina, što stvara osećaj zadovoljstva. Ljudi tada pojedu velike količine hrane, ali interesantno je da se taj dopaminski skok često više povezuje sa žudnjom i očekivanjem nagrade nego sa samom hranom koju unesu - otkriva naša sagovornica.
Sreća koja kratko traje
Samo prvih par zalogaja su prijatni, jer nakon brzog skoka dopamina sledi njegov nagli pad i osoba se onda oseća kao "izduvan balon", dodaje.
- Kod osoba koje se prejedaju, posebno onih s bulimijom, bilo tipičnom ili atipičnom, žudnja za hranom je osnovna karakteristika. Ta neodoljiva potreba da što pre unesu veliku količinu hrane često prevazilazi samu potrebu za ukusom. Prvih nekoliko zalogaja - prvi, drugi, treći - mogu da budu prijatni, ali već posle toga oni više ne osećaju ukus hrane. Tada jedu bilo šta, samo da zadovolje potrebu da unesu što više hrane. Često opisuju taj osećaj kao potrebu da se "zombiraju" ili umrtve. Tek kada osete bol u stomaku od prevelike količine hrane, a zatim stid i krivicu, prestaju da jedu - objašnjava psihijatar i dodaje:
- To jeste muka živa i to vam govorim iz prakse i iz onoga što čujem od ljudi i pratim na društvenim mrežama. Ipak, važno je reći da u suštini svih poremećaja ishrane leže psihološki, emocionalni problemi, sve ostalo, poput prejedanja, su samo simptomi, odnosno vrh ledenog brega - poručuje naša sagovornica.
Nataša Lazović
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Napitak za umirenje nakon naporne nedelje, lakši san i bolje varenje: Samo jedna biljka je dovoljna