Kako nove tehnologije utiču na razvoj dece: Stručnjak objašnjava kako prepoznati problem i šta preduzeti
U tehnološki naprednoj današnjici nemoguće je izolovati decu od telefona, kompjutera i društvenih mreža. Međutim, najčešće je tanka granica između njihove korisne upotebe i zavisnosti, tj. trenutka kada se realnost podređuje virtuelnom svetu.
O tome kako postaviti granice i koje situacije bi trebalo da budu alarm za roditelje, za Zdravlje Kurir govori dr Svetlana Vučetić Arsić, specijalista neurologije, subspecijalista bolesti zavisnosti pri Dnevnoj detoksikacionoj bolnici Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.
- Mi, kao stručnjaci koji se bave uticajem medija na nastanak bihejvioralnih (ponašajnih) zavisnosti u mladih, nemamo zaista ništa protiv novih tehnologija, one su korisne i poželjne. Ono što je problematično je zapravo činjenica da li je i kada je za decu poželjno da uđu u svet novih tehnologija i koliko dugo, na dnevnom nivou bi trebalo u tom svetu da borave? Dakle, mislim na uzrast od 0 do 5-6 godina ograničavajući i suvereno bih mogla da kažem, zbog toga što je to razvojni period u odrastanju i bazičnom formatiranju ličnosti i usvajanju načelnih vaspitnih modela, da im taj svet ne otvorimo prerano. Suštinski je mnogo bolje da nauče da se penju na tobagane, da kreiraju igre ili da voze bicikl nego da nauče da se koriste ovim medijima. Taj bicikl im je bitan za spoznaju svog tela, za motornu koordinaciju, za uspostavljanje druženja, za odrastanje, za učenje nekih kompleksnih veština za koje telefon nikada neće moći da ih pripremi do kraja u životu, i to je činjenica.
Sve neuronauke danas bazirane na izučavanju novih tehnologija su saglasne u tome da su one vrlo korisne za neko drugo životno doba, ali za taj prvi period još uvek nisu neophodne za psihomotorni razvoj dece, ističe naša sagovornica.
- Ono što jeste neophodno to je prisutstvo roditelja i vršnjaka i stvaranje socijalnih kontakata. Naša uloga je da ih učimo različitim veštinama. Ako to prepustimo telefonima i to vrlo haotično, ne vodeći računa šta deca prate, ili imamo neke, ja to zovem, “idiot tablete” gde do besvesti ide samo jedna igrica ili do besvesti ide samo jedna pesmica, onda to jednostavno koči dete u razvoju, suprimira njegovo interesovanje, osujećuje njegovu ljubav prema lepoj reči, usporava u krajnjoj liniji odnos sa članovima porodice, jer ništa ne može da zameni zagrljaj roditelja ili brata i sestre ili drugara sa kojima se igra. Zato smo se složili da moraju da idu u predškolsko da bismo decu socijalizovali.
Sve je pitanje dogovora, ali autoritet mora da postoji
Ukoliko su deca već bliska sa tehnologijom, postavlja se pitanje kako da roditelji primete da dete preteruje sa njenom upotrebom?
- Ako roditelji žele da primete, oni će to primetiti vrlo rano. Ako ne žele da primete, oni neće to primetiti dok neko sa strane ne dođe sa nekim problemom i kaže: “Vaše dete ima tu vrstu problema, najčešće na času, nema sposobnost koncentracije, pažnje, opada njegovo interesovanje, ocene su loše, izbegava da se bavi fizičkim vaspitanjem, izostaje iz škole…” i tako dalje. Ali da kažemo da postoje osvešćeni roditelji koji o tome vode računa, koji su možda napravili problem negde do sedme, osme godine, nisu obratili pažnju i sada obraćaju pažnju. Sve je pitanje dogovora, ali autoritet mora da postoji.
Roditeljski autoritet se gradi između ostalog i najviše samo svojim ponašanjem, najmanje rečima, objašnjava naša sagovornica.
- Znači, ništa ne vredi ako ćete detetu reći: “Nemoj da koristiš taj telefon”, a vi trošite sate preteći sadržaje na takvom istom telefonu. Ništa ne vredi ocu da kaže: “Da se nisi usudio da uzimaš taj laptop i igraš igrice”, a tata je recimo i dalje krajičkom oka na svom telefonu ili na televizoru prati sadržaje satima.
Ideja jeste da deca na neki način preslikavaju ono što vide oko sebe, oni preslikavaju ono što vide u svojoj kući, u svojoj okolini, među svojim vršnjacima i naravno ono što vide na medijima.
- Ukoliko je ono što vide u svojoj kući nezanimljivo, nema interakcije, dosadno je, konfliktno i sl. oni će pobeći u svet koji više prija. Taj svet najčešće nije baziran na jednorozima i dobrim vilama, nego na sadržajima koji se jako brzo smenjuju i ti sadržaji zapravo izazivaju sve manju i manju koncentraciju i sposobnost da se koherentno drži pažnja - kaže dr Vučetić Arsić.
Ona savetuje roditelje da se vrate samo stepenicu unazad i da razmisle kako je to izgledalo kada su oni odrastali i imali su malo “gluplje” telefone i funkcionisali na malo drugačiji način i da to primene danas na svoju decu. Dakle, da nađu meru između upotrebe određenih medija i činjenice da bez tih medija život takođe postoji.
Prazni parkovi i igrališta pokazuju ozbiljnost ovog problema
Najveći dokaz tome da imamo problem su često prazni parkovi i igralište, osim vikendom kada roditelji direktivno kažu deci da treba da izađu napolje.
- Opasnost nastaje onog trenutka kada deca u potpunosti zanemare sve svoje radne obaveze, kada podrede svoja druženja ili održavanje lične higijene i obroke igranju video igrica. Ovo je danas ipak retkost, u poređenju sa periodom zamaha video igara gde su igrači sedeli i po nekoliko dana ispred ekrana. Danas smo sa druge strane bliži problemima sa društvenim mrežama i sa zavisnošću od telefona koji se stručno zove nomofobija. Danas pravimo jednu novu predstavu o sebi kroz društvene mreže i irelevantne i nekada problematične prijateljske odnose sa ljudima sa kojima se uglavnom ne poznajemo, a sve zbog toga da dobijemo lajk na ono što smo snimili i okačili. Na taj način mozak dobija dopaminski skok, kao kada uzmete kockicu šećera i mozak postaje podjednako zadovoljan kao da je prisustvovao nekom jako lepom događaju - ističe doktorka Vučetić Arsić.
Potpuna zabrana telefona nije rešenje
Naša sagovornica smatra da rešenje nije potpuna zabrana jer se time ne postiže željeni rezultat.
- Ja podržavam škole koje su odlučile da uvedu restrikcije na upotrebu mobilnih telefona. Međutim, rešenje po meni nije potpuna zabrana jer time nećete postići ništa. Rešenje je da deci pokažete da na tim telefonima mogu da dođu do sadržaja koji su zanimljivi, važni, edukativni i da se to može odlično inkorporirati u proces učenja. Dakle, najbitnije je da se na nivou porodice postave pravila koja će svi članovi poštovati. Ako mogu mama i tata da sklone svoje telefone, onda i deca to mogu da urade. Važno je imati mesto na kom roditelji mogu da prave ludosti sa svojom decom, da imaju nešto što ja volim da zovem „konstruktivno gubljenje vremena“, da se zabavljaju, jer je to nešto što za sada ni jedan gedžet ne može da imitira. Taj odnos među članovima porodice je nešto na čemu uvek mora da se radi.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Bez socijalne interakcije dete stagnira: Komunikacija sa okolinom je ključna za pravilan razvoj, upozoravaju stručnjaci
