Tihi ubica koji pogađa oko 800.000 ljudi u Srbiji: Endokrinolog otkriva zašto je odlaganje insulinske terapije pogubno kod dijabetesa
Procenjuje se da gotovo 800.000 ljudi u Srbiji boluje oddijabetesa tipa 2, koji s pravom nosi nadimak "tihi ubica”. Bolest često godinama tinja u organizmu, a da obolela osoba toga nije ni svesna (prema procenama gotovo 50 odsto njih), jer blago povišen nivo šećera u krvi ne izaziva vidljive tegobe. Najčešće se otkriva rutinskim laboratorijskim analizama.
Povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa, koji se svake godine obeležava 14. novembra, endokronolog dr Slađana Drobnjak za naš portal otkriva koje su najčešće komplikacije ove bolesti, zašto se oboleli ne javljaju na vreme i zašto je insulinska terapija najprirodnij i najefikasniji oblik lečenja.
- Šećer u krvi raste postepeno i osoba može imati godinama blago povišene vrednosti, a da to ne zna, jer nema izražene tegobe. Simptomi se javljaju postepeno u blažem obliku, a tek u kasnijoj fazi bolest počinje da šalje jasnije signale u vidu suvih usta, pojačane žeđi, pojačanog mokrenja, zamora, opšte slabosti, zamagljenog vida, gubitka telesne mase - navodi endokrinolog.
Ove simptome pacijenti često zanemaruju i nalaze različita opravdanja u vidu stresa, loše ishrane, starenja. Neki ljudi ne znaju šta su faktori rizika za šećernu bolest, odnosno zdravstveno su neprosvećeni ili simptome rešavaju samolečenjem, dodaje doktorka.
- Mlađi ljudi naročito zanemaruju simptome jer misle da je dijabetes bolest starijih, iako je dijabetes tipa 2 sve češći kod mladih zbog gojaznosti, brze hrane i sedentarnog načina života. Dijabets se često otkrije sasvim slučajno, na sistematskom pregledu, pred operaciju ili prilikom analize krvi zbog neke druge tegobe.
Komplikacije i životno ugrožavajuće
Ako se dijabetes tipa 2 ne otkrije i ne leči na vreme, postaje ozbiljna pretnja po zdravlje krvnih sudova. S vremenom dolazi do njihovog sužavanja, oštećenja i propadanja, odnosno ateroskleroze, što otvara vrata čitavom spektru komplikacija.
- Ove komplikacije se dele na mikroangiopatije, koje pogađaju male krvne sudove - najčešće na očima (dijabetička retinopatija), bubrezima (nefropatija) i nervima (neuroptija), i makroangiopatije, koje zahvataju veće krvne sudove srca, mozga i nogu - objašnjava dr Drobnjak.
Zapušeni krvni sudovi u nogama smanjuju cirkulaciju i dovode do učestalog stvaranja rana koje teško zarastaju, a neretko se završavaju gangrenom i amputacijama donjih ekstremiteta.
- Još alarmantnije, osobe sa dijabetesom imaju 2-4 puta veći rizik od infarkta miokarda i čak 4-10 puta veći rizik od moždanog udara, dok gotovo 80 odsto njih umire od kardiovaskularnih komplikacija. Nažalost, kod mnogih pacijenata dijabetička neuropatija maskira tipične simptome srčanih problema, poput bola u grudima, pa infarkt često nastupa bez upozorenja - opominje naša sagovornica.
Novije generacije lekova
Iako se dijabetes tipa 2 ubraja među najčešće hronične bolesti današnjice, dobra vest je da medicina u tom polju sve brže napreduje, a većina savremenih terapija dostupna je i kod nas.
- Terapija se prilagođava svakom pacijentu pojedinačno, ali osnovu lečenja najčešće čini metformin, lek koji ne samo da efikasno snižava nivo šećera u krvi, već i smanjuje insulnsku rezistenciju i deluje zaštitno na srce i krvne sudove. Zbog toga se smatra prvim izborom - sugeriše dr Drobnjak.
Osim metformina, u terapiji se koriste i sulfonilureje, meglitinidi, inhibitori alfa-glukozidaze, tiazolidindioni i DPP-4 inhibitori - lekovi koji deluju različitim mehanizmima kako bi šećer držali pod kontrolom.
- Posebnu nadu donose novije generacije lekova, poput GLP-1 receptor agonista i SGLT2 inhibitora, koji ne samo da poboljšavaju kontrolu glikemije, već značajno smanjuju rizik od infarkta, šloga i oštećenja bubrega - navodi doktorka.
Insulinska terapija nije kraj slobode
Ipak, uprkos savremenim lekovima, kod većine obolelih vremenom pankreas više ne uspeva da proizvodi dovoljno insulina. Tada se u lečenje uvodi ono što telu zaista nedostaje, sam hormon insulin.
- On pritom ne uništava pankreas, već mu pomaže da duže funkcioniše kako treba. To je sredstvo koje pacijentima produžava život i poboljšava njegov kvalitet. Nažalost, pacijenti često misle da, ako su na insulinu, to znači da su "teški dijabetičari", da je to kraj njihove slobode ili da je bolest ušla u poslednju fazu, što nije tačno. Kod tipa 1 dijabetesa insulin je neophodan od početka, dok se kod tipa 2 uvodi kada pankreas više ne može da proizvodi dovoljno hormona - objašnjava naša sagovornica.
U pojedinim slučajevima insulin se koristi i privremeno, na početku terapije, kako bi se "odmorile" beta ćelije pankreasa i smanjio toksični efekat glukoze. Nakon toga pacijenti nastavljaju sa oralnim lekovima.
- Međutim, i kod nas i u svetu, insulinska terapija se čestoodlaže jer pacijenti stalno obećavaju da će promeniti navike, više voditi računa o ishrani i fizičkoj aktivnosti, da će redovnije piti lekove. Na kraju zbog neadekvatnog lečenja i kašnjenja u uvođenju insulinske terapije veliki broj pacijenata ima uznapredovale komplikacije šećerne bolesti - opominje endokrinolog.
Mnoge osobe s dijebetesom misle da je uvođenje insulina znak da je bolest nepovratno uznapredovala, te osećaju krivicu, nekada i sramotu, umesto da shvate da je to prirodni nastavak lečenja šećerne bolesti.
- Prihvatanje bilo koje hronične bolesti, pa tako i dijabetesa, ključni je preduslov za uspešno lečenje. Kada pacijent prihvati svoju dijagnozu, spreman je da poštuje preporuke lekara, aktivno se uključuje u edukaciju, redovno meri glikemiju i menja loše navike. Samokontrola je osnova terapije. Oni koji to usvoje, žive duže i kvalitetnije - zaključuje dr Drobnjak.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
