Kada bubrezi otkazuju strada i mozak: Psiholog upozorava na nevidljive posledice dijalize
Kada bubrezi otkažu, odnosno kada nastupi terminalna bubrežna insuficijencija (TBI), stanje koje je bez dijalize ili transplantacije fatalno, borba za opstanak ne vodi se samo na fizičkom nivou. Pacijenti na dugotrajnom lečenju često se suočavaju i sa promenama u pamćenju, pažnji, raspoloženju i načinu razmišljanja, koje mogu značajno da utiču na njihovu svakodnevicu. Upravo ti "nevidljivi" aspekti bolesti često ostaju u senci, iako imaju veliku ulogu u oporavku i kvalitetu života, upozorava za naš portal psiholog Jovanka Hrvačević.
- Te promene nisu uvek dramatične na prvi pogled, ali imaju veliki uticaj na svakodnevno funkcionisanje. Pacijent mora da prati terapiju, razume preporuke lekara, donosi složene odluke i, kad je moguće, vrati se poslu i svojim ulogama. Sve to zahteva očuvane mentalne i psihološke kapacitete, koji kod ovih bolesnika često nisu u potpunosti stabilni – navodi psiholog.
Zbog nedostatka donorskih organa i činjenice da je svega oko 30 odsto pacijenata pogodno za transplantaciju, većina obolelih od TBI leči se dijalizom doživotno. Uvođenje dijalize spasilo je stotine hiljada života i omogućilo da se život produži i za više decenija. Ipak, za samog pacijenta to nije samo medicinska procedura, već velika životna prekretnica.
- Dijaliza zahteva potpunu reorganizaciju svakodnevice – vremena, obaveza, društvenih uloga, pa i ličnog identiteta. Tretman najčešće podrazumeva višečasovno vezivanje za aparat, tri puta nedeljno, u dijaliznom centru. Tokom same procedure mogu se javiti komplikacije poput poremećaja srčanog ritma, skokova ili padova krvnog pritiska, glavobolje, pa i ozbiljnijih stanja. Uz to, pacijenti moraju strogo da kontrolišu unos tečnosti i ishranu, a česti su i problemi u seksualnom funkcionisanju, poput smanjenog libida, erektilne disfunkcije ili menstrualnih poremećaja. Sve to dodatno utiče na samopouzdanje, partnerske odnose, kvalitet života i identitet. Čak i putovanja zahtevaju ozbiljno planiranje (šest do osam nedelja pre puta) i moguća su samo tamo gde postoje dijalizni centri – naglašava naša sagovornica.
Zbog svih ovih ograničenja, ali i stalnog metaboličkog i upalnog opterećenja koje prati bolest, kod pacijenata na dijalizi često dolazi do kognitivnih (saznajnih) i psiholoških tegoba.
- Najčešće se javljaju poteškoće sa pažnjom, pamćenjem, brzinom razmišljanja i donošenjem odluka, odnosno funkcijama koje su ključne za svakodnevni život – opominje Jovanka Hrvačević.
Tegobe često ostaju neprepoznate
Podaci pokazuju da se kognitivna oštećenja javljaju kod čak 87 odsto pacijenata. Hroničan stres prisutan je kod gotovo polovine obolelih, dok se klinička depresija javlja kod pet do 34 odsto pacijenata. Još češći su blaži, ali uporniji simptomi depresivnosti (subkliničkog nivoa depresije) – poput pada energije, bezvoljnosti i smanjenog raspoloženja – koji pogađaju i do 71 odsto obolelih. Anksioznost, koja se manifestuje stalnom napetošću, nemirom i brigom, prisutna je kod više od polovine pacijenata.
- Upravo zato stradaju funkcije koje omogućavaju normalno funkcionisanje – koncentracija, kontrola impulsa, brzina razmišljanja i emocionalna stabilnost. U pojedinim slučajevima, psihološki teret bolesti postaje toliko težak da se pacijenti odlučuju i na prekid dijalize, iako su svesni posledica takve odluke. Takve situacije, iako retke, jasno govore koliko ovaj teret može biti ozbiljan – ističe psiholog.
Transplantacija donosi nove izazove
Transplantacija bubrega predstavlja veliki uspeh savremene medicine i za mnoge pacijente znači novi početak. Uklanjanjem hroničnog metaboličkog i upalnog opterećenja dolazi do oporavka kognitivnih funkcija i poboljšanja psihološkog stanja. Pamćenje se često gotovo u potpunosti oporavlja, dok se pažnja i brzina obrade informacija popravljaju, ali u nešto manjoj meri.
- Ipak, ni ovaj put nije bez izazova. Dugotrajna primena imunosupresivne terapije može uzrokovati pojavu depresije, anksioznosti, razdražljivosti i poremećaja spavanja, čak i kod pacijenata bez prethodnih psihijatrijskih tegoba. Takođe, kod transplantiranih pacijenata postoji povećana sklonost ka postepenom opadanju kognitivnih funkcija tokom vremena. Neposredno nakon transplantacije često se javlja i nova vrsta anksioznosti – strah od odbacivanja organa, briga o budućnosti, kao i osećaj odgovornosti prema donoru, naročito ako je u pitanju član porodice – navodi naša sagovornica.
Zbog svega toga, iako transplantacija donosi veliko olakšanje, ona istovremeno otvara i novi sloj psihološke osetljivosti.
- Kada je zdravlje ozbiljno ugroženo, fokus je najčešće na telu i fizičkom oporavku. U takvim okolnostima, emocije, strah, iscrpljenost i promene u razmišljanju lako se potiskuju i ostaju u drugom planu. Međutim, one su sastavni deo bolesti i mogu značajno uticati na kvalitet života, ali i na sam ishod lečenja. Zato traženje psihološke pomoći nije luksuz, već važan deo oporavka - poručuje Jovanka Hrvačević.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
