Bako, jel da ti nećeš da umreš? Doktori su Anđeliji davali još par nedelja života, ali je imunoterapija promenila tok raka pluća
Anđelija Spremić (69) iz Novog Sada nije imala nijedan simptom kada joj je tokom redovne kontrole sasvim slučajno otkriven rak pluća. U jednom trenutku lekari su joj rekli da joj je preostalo svega tri do šest nedelja života, ali je zahvaljujući imunoterapiji uspela da pobedi najcrnje prognoze i danas, posle 42 terapije, živi ispunjen život okružena decom, unucima i praunučetom. U iskrenoj ispovesti za naš portal govori o trenutku kada je saznala dijagnozu, rečenici svog petogodišnjeg unuka koju nikada neće zaboraviti, ali i zbog čega veruje da od borbe nikada ne treba odustati.
- Nikada nisam ni pomislila da imam rak pluća. Nisam kašljala, nisam se gušila, nisam osećala bolove. Sve je počelo desetak godina ranije, posle jedne prehlade, kada su mi na spirometriji rekli da nemam dobar kapacitet pluća. Dobila sam pumpicu i savet da na šest meseci dolazim na kontrole. Živela sam sasvim normalno, radila sve što sam i ranije radila i nisam imala osećaj da sam ozbiljno bolesna. Bila sam dugogodišnji pušač i pušila sam sve do 2021. godine, kada je urađena biopsija i potvrđena dijagnoza - počinje svoju priču Anđelija.
Njen lekar je u međuvremenu otišao u penziju, pa je tražila uput za pregled u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici. Tamo je snimila pluća, a doktorka je rekla da se vidi neka promena i da bi trebalo da se uradi CT.
- Ni tada nisam bila svesna šta mi se dešava. Kada sam dobila nalaz, radiolog mi je odmah rekao da postoji sumnja da je promena maligna. Biopsija je pokazala da imam rak pluća u odmaklom stadijumu, tumor je bio veliki sedam centimetara. Sin, koji je tada bio sa mnom, je ustao i zaplakao, a ja sam samo izgubljeno gledala u njega. Ćerka je čim je saznala sela u auto i istog dana došla iz Podgorice. Teže mi je bilo da gledam njih nego da prihvatim svoju bolest, uopšte nisam razmišljala o sebi. Sećam se da mi je u trenutku suočavanja s dijagnozom kroz glavu prošao moj najmlađi unuk Filip koji je tada imao pet godina (praunuče još nije bilo rođeno). Pomislila sam: "Nije valjda da me neće zapamtiti" - kaže Anđelija.
Njen suprug je nekoliko godina ranije preminuo i nije mogla da podnese pomisao da će deca ponovo prolaziti kroz isti strah, dodaje. Zbog njih je odlučila da bude jaka i nijednom nije pokazala da joj je teško.
Lečenje koje vraća nadu
Hemioterapiju je veoma teško podnosila, ali nije dozvolila sebi da klone duhom. Posle operacije u martu 2022. činilo se da je sve krenulo nabolje.
- Šest meseci su nalazi bili dobri i mislila sam da sam najteži deo ostavila iza sebe. Međutim, na prvoj kontroli otkrivene su metastaze na oba plućna krila. Tada su mi lekari rekli da mi je, prema njihovoj proceni, ostalo između tri i šest nedelja života. Nisam mogla da poverujem. U sebi sam samo ponavljala da to ne može biti kraj - naglašava.
U decembru 2022. godine počela je da prima imunoterapiju. Prve terapije dobijala je na tri nedelje, danas je to na šest nedelja, a dosad ih je ukupno bilo 42. Već posle druge osetila je veliku razliku.
- Kao da vam neko vrati nadu i pomislite da ćete ipak živeti još neko vreme. Danas lekari kažu da bolest miruje, da je "učaurena", i zbog toga sam neizmerno zahvalna medicini i ljudima koji me leče - kaže Anđelija i dodaje da ne dozvoljava da bolest upravlja mojim životom.
- Kažem da ja tegobe ne prihvatam kao tegobe. Ako osetim da se brže zamaram ili da mi smeta promena vremena, samo malo usporim. Ništa nije toliko hitno da ne može da sačeka. I dalje šetam, krećem se i gledam da sve što mogu uradim sama. Sin se nekad naljuti i kaže da ne moram baš sve sama, ali odgovaram mu da ću, dok god mogu, biti aktivna. Kada jednog dana ne budem mogla, znam da će moja deca biti uz mene.
Najlepši su joj vikendi koje s nestrpljenjem očekuje da se svi koje voli okupe. Od kćerke ima troje unučadi i praunuče, od sina dva unuka.
- Jedva čekam da dođu, da im spremim ručak, da sednemo za sto, da slušam njihove priče i smeh. Sin mi često kaže: "Mama, sve ti to možeš. Ko kaže da ne možeš?" Mislim da čovek mnogo lakše podnese bolest kada ima porodicu koja ga nosi i zbog koje svakog jutra ustaje.
Zajedno protiv straha
Udruženju građana za borbu protiv raka pluća "Punim plućima" Anđelija se priključila na predlog njenog onkologa, doc. dr Daliborke Bursać. Da javno govori pristala je jer zna koliko čovek može da bude uplašen kada prvi put čuje reč "rak".
- I sama sam osetila taj strah, ali znam i koliko znači kada vidiš da neko živi sa tom bolešću, leči se i ne odustaje. Ako moja priča pomogne makar jednoj osobi da ne izgubi nadu, onda je vredelo što sam je ispričala. Medicina je mnogo napredovala i zato nikome ne bih savetovala da se preda. Treba verovati lekarima, prihvatiti terapiju i gledati napred. Danas, kada udahnem punim plućima, osećam se srećno. Ne razmišljam o tome koliko je vremena iza mene, već koliko lepih trenutaka još želim da provedem sa svojom porodicom. Dok god imam njih, imam i razlog da se borim - poručuje Anđelija Spremić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
