Milica je kroz 9 vantelesnih oplodnji čekala svoju devojčicu: Bila sam spremna da odustanem, osećala sam da me telo izdaje
Kada je Milica Kljaić (45) iz Novog Sada otišla na redovan ginekološki pregled, nije mogla ni da nasluti da će nalaz ciste na jajniku biti početak njenog dugog puta ka majčinstvu. Usledili su operacija, dijagnoza endometrioze i čak devet pokušajavantelesne oplodnje (VTO), uz razočaranja, gubitke i trenutke kada je bila spremna da odustane. Kroz sve to, ona i suprug smenjivali su se u tome ko će imati više snage i nade da nastave dalje. Danas je mama četvorogodišnje devojčice.
Ovo je njena priča...
Dijagnostikovana mi je 2013. na redovnom pregledu cista na jajniku. Rekli su mi da je to sve ok, da treba pratiti i na tome je ostalo. Išla sam i naredne dve godine na redovne preglede dva puta godišnje, dok mi je u jednom momentu lekar samo saopštio: "Ovo više ne može da čeka, šaljem vas u Betaniju (Kliniku za ginekologiju i akušerstvo UKC Vojvodine) za operaciju". Moja je cista porasla da je mogla da se ukloni samo operativnim putem. Kada sam došla do hirurga usledio je novi šok, odmah mi je rekao: "I jajnik i jajovod idu napolje". Šok i neverica, tada sam imala 33 godine. Operacija je odlagana par puta, kad je konačno došao i dan operacije, hirurg je ušao u predoperativnu salu da me vidi i rekao mi da će uraditi sve što je u njegovoj moći da se jajnik sačuva, i uspeo je. Međutim, na prvoj kontroli kad je HP nalaz stigao usledio je novi šok, u pitanju je bila endometrioza jajnika i vrlo slaba prohodnost jajovoda, zbog čega odmah sam upućena na VTO.
Kad jedno posustane, drugo povuče jače
Prvu vantelesnu imala sam četiri meseca nakon operacije. Tu me je sačekalo novo razočarenje. Nismo dobili nijednu jajnu ćeliju, na sledećoj isti protokol, ista situacija. Moje telo prosto nije reagovalo na jake stimulacije.
U tom momentu sam već godinu i po dana išla redovno na psihoterapiju. Stres, osećaj da te telo izdaje, da šta god da uradiš, naletiš na zid. Bila sam spremna da odustanem, suprug me je podigao, on je uspeo da ostane pozitivan i da tu pozitivu i nadu prenese na mene. Posle par meseci pokušali smo ponovo, drugačiji protokol, slabija stimulacija i dobili smo odlične jajne ćelije, super embrione, ali je bila samo biohemijska trudnoća (veoma rana trudnoća koja prestane da se razvija pre nego što se vidi na ultrazvuku). Potonula sam još gore nego posle prve dve vto, nada se raspršila, brzo kao što je i došla, tugovali smo skoro dva meseca. Onda sam shvatila da nam je ova treća ipak donela nešto dobro, shvatili smo na šta moje telo reaguje i da ipak nije sve izgubljeno. Posle toga smo prestali da brojimo preglede, klinike, aspiracije, embriotransfere, samo smo gurali napred, preživljavali i nadali se, naizmenično, kad jedno posustane, drugo povuče jače i tako u krug. Na poslu nisam nikad imala problema kad je trebalo uzeti slobodan dan, bolovanje, međutim i tamo kao da je sve bilo na čekanju. Očekivalo se da ću svaki momenat otići na trudničko i povišice i unapređenja, bez obzira na uloženi trud i rad, su me preskakale.
Porodica i prijatelji su se trudili da budu podrška. Kako je ko znao i umeo. Bilo je i smešnih pitanja i ćutanja i onog čuvenog "ma opustite se, biće". Nikom ništa nisam zamerala, svako reaguje drugačije. Sestrići su mi bili ceo svet, posle i bratanići, nisu me pogađale tuđe trudnoće, radovala sam se svakoj, jedino me je pogađalo ako primetim da je nekom teško ili se usteže da mi kaže za trudnoću, zbog naše situacije. Teško mi je bilo da nekom bude neprijatno zbog mene. Najveću podršku i razumevanje, naravno dobiješ od ljudi koji prolaze kroz isto, zato smatram da je Udruženje neophodno, radi odličan posao, pa čak i kroz neformalne Fejsbuk grupe, jer danas svi koristimo društvene mreže.
U grču do samog porođaja
Trudnoću sam ostvarila iz devetog pokušaja. Od početka do kraja sve je bilo nestvarno. Na embriotransferu smo bili toliko smušeni da smo upisali pogrešan datum za betu (beta-hCG test iz krvi kojim se potvrđuje trudnoća). Dva dana ranije. Naravno, dane brojali nismo nego samo gledali u taj datum da što pre dođe. Kada sam uradila betu bila je 14,6. Klinika je samo rekla da ponovimo za dva dana, a suprug i ja smo se već oprostili od svega, imali smo u glavi da opet nije uspelo i nastavili dalje, svako u svom "uglu" tugujući. Narednu betu sam uradila, bez ikakvih emocija, sigurna da je ponovo biohemijska trudnoća, pa eto samo da me "ne grize savest". Kad je nalaz stigao, šok, beta se uduplala. Nisam znala da li smem da se radujem, dal' smem da kažem suprugu, zamisli da se ponadamo pa da se opet nešto desi. Rekla sam mu tek kad sam još jednom za 48 sati ponovila betu, a ona porasla. I ostali smo u grču, celu trudnoću, nalaz po nalaz, pregled po pregled do samog porođaja.
Kiša i tuge i radosti
Mislim da sam postala svesna šta se sve desilo tek jutro nakon porođaja kad sam stala pored prozora sobe u porodilištu i ispod prepoznala čekaonicu odeljenja steriliteta. Koliko emocija je u toj prostoriji... nade, straha, bola, radosti. Mislim da sam tada isplakala kišu i tuge i radosti...
Moja devojčica danas ima četiri godine. Zna da je dugo čekana i željena. Zna da je doktor uzeo malo ljubavi od tate, malo od mame, to pomešao i vratio u mamin stomak, gde je ona porasla... I danas kad je gledam, taj njen karakter, upornost i istrajnost, shvatim da je sve bilo vredno, zbog nje...
Nije čak dopustila ni da joj drugi odrede kad će doći na svet. Na dan zakazanog carskog reza, dok sam se na prijemu presvlačila, pukao mi je vodenjak. Tako i danas, sve što zamisli, to se mora ostvariti...
