Kada sam tog kišnog avgustovskog dana došla u porodični dom Pušića kako bi mi Boka pričala o svom radu, knjigama koje je napisala, ljubavi prema arheologu Iliji Pušiću, s kojim je provela šest decenija, pet meseci i devet dana, i koja ju je i dovela u Herceg Novi, ali i o danu kada je primetila čudne promene na dojkama, da bi ubrzo saznala da je u pitanju karcinom, znala sam da naspram sebe imam izuzetnu ženu. Jaču od hercegnovskih stena, ženu koja na duhovit način ume da priča o najlepšim, ali i o najtežim trenucima u životu...
- Svrbila me dojka, ali baš mnogo. Odem na pregled i saznam da imam rak, ali ne u ovoj dojci koja me je svrbila, već u drugoj - kaže.
Usledio je period lečenja, svakodnevno truckanje u sanitetskom vozilu od Herceg Novog do Kotora, vreme ispunjeno strahom od povratka bolesti, gubitak kose, mučne reakcije na razne terapije i lek „zometu“... Ali ona nije klonula duhom.
Rambo Amadeus: "Moja mama Bosiljka..."
Pričala je Boka i kako su je, dok je godinu dana boravila u Institutu "Dr Simo Milošević" u Igalu, muzika koju je tamo slušala i radionica koju je vodila Mirna Marić vratili u život. I kako je slikanjem terala crne misli, pa pripremila izložbu nekako baš pred koronu. Izložba se zvala "Pod nebom Mediterana", a njen sin Antonije Pušić (Rambo Amadeus), ponosan na majčinu snagu i kreativnost , izložbu je ovako najavio na Fejsbuku:
- Moja mama Bosiljka, 84 godine, u Herceg Novom poznata kao profesorica Boka, već godinu dana živi u banji Igalo, jer ne može sama da funkcioniše u kući. Iako nema nikakvih obaveza, ništa ne mora da radi - ona u banji slika, amaterski, čisto iz autoterapijskih razloga. Sada joj je ekipa iz banje napravila izložbu. Mama ima i biznis plan - želi od prodaje slika da zaradi toliko da može da isplati boje, platna i uramljivanje.
“Ti prelepo zboriš i lepo ćeš pisati“
Sve što mi je ova žena neverovatne energije ispričala dok smo sedeli u njenoj kući u blizini Škvera, u svojoj knjizi "Veselo, veselo, zometa" - ispričala je nekako slikovitije. I bilo mi je kristalno jasno zašto joj je njen suprug Ilija, kada su se upoznali, govorio: “ Ti preleopo zboriš i lepo ćeš pisati“. Ona mu je poverovala, pa se ispisala sa tehnologije i upisala književnost na Filozofskom fakultetu.
Čitajući njenu knjigu po povratku u Beograd imala sam utisak da sam i sama bila s njom u sanitetskom vozilu, i u bolničkom krevetu, i u noći kad ju je probudio bol u ramenu, i dok je čekala da joj medicinska sestra u sobu unese bočicu sa infuzijom na kojoj ispisano njeno ime i prezime i naziv leka - zometa...
- Čim mi je moja doktorica rekla da ću „zometu“ primati dok sam živa, zamalo nisam kliknula: „Veselo, veselo zometa!“ Zvučalo bi to doktorici kao onaj vic o mladoj snaji koja je trebalo da nariče nad upokojenim svekrom. Šapnula je starijoj snaji da ona ne zna kako se to čini, a ova ju je odvela u kuhinju rekavši joj popije rakiju-dve i da ide iza nje, pa kako ona to čini, ova neka samo to ponovi. I bude tako. Uđu u sobu gde leži upokojeni i starija krikne: "Kuku tatooo", a mlađa za njom iz sveg glasa: "Opa, bato." Da usklik "Veselo, veselo, zometa!" ne bi zvučao kao naricanje mlađe snaje - oćutim.
NE PROPUSTITE
"Zato što sam sada Julka Brinerka"
Kad neko priča o svom iskustvu s karcinomom, obično vam neka muka steže stomak nakon toga, a kad Boka priča i piše o tome, sve nekako opet dobije dozu humora i lepote. Danima mi se po glavi mota onaj deo iz knjige o šišanju na ćelavo, pa mi se smeje i plače istovremeno.
- Krte vlasi lepe mi se na čelo, ulaze u oči, u nozdrve, u usta, lepe se na odeću. E pa neću da me maltretira sopstvena kosa! Zovem Mirnu, koja me šiša već nekoliko godina:
- Ponesi mašinicu za šišanje da me oslobodiš napasti! - kažem joj veselo.
- Jeste li sigurni?
- Sasvim.
Tako je bilo i pre deset godina posle hemioterapije. Doduše, tada sam primala "crvenu" terapiju, najjaču. Ova je žućkasta, ali i ona ima skoro isti učinak kao i ona crvena. Bar meni. Tada, pre desetak godina, ošišala me je frizerka oklevajući dugo, ne verujući da to zaista želim. Kada se uverila da nije šala, uzela mašinicu i frk, frk, frk, začas je blesnula moja lobanja ružičasta i glatka, pravilno oblikovana. Kada mi je doputovao mlađi sin, čim smo se pozdravili, upitao me:
- Zašto nosiš kapu u kući?
Nasmejala sam se skidajući je s glave i rekla veselo:
- Zato što sam sada Julka Brinerka.
Videći da nisam potištena zbog toga, i on se zakikotao.
Bio je to njen način da se nasmeje bolesti u brk. Da otera svoj i strah svog sina Antonija za njeno zdravlje. I što je najvažnije - da pobedi "grguljeza koji je izjeda", jer šta je bolest naspram njene snage.
- Još uvek mi je pogled uprt u budućnost i još uvek mislim i da će se dogoditi nešto što će me veoma, veoma usrećiti - kaže Boka s osmehom.
Crtice iz biografije Bosiljke Boke Pušić
Ova svestrana umetnica u književne krugove ulazi kao vrsna pesnikinja čije su zbirke označile početak savremenog stvaralaštva žene u Crnoj Gori. Od tada se oprobala u gotovo svim književnim žanrovima i ovenčala mnogim prestižnim književnim nagradama.
Rođena u Ćupriji 1936, u Jagodini je pohađala osnovnu i srednju školu, a nakon što je završila književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, seli se u Herceg Novi i Boku, gde do penzionisanja radi u gimnaziji kao profesorica srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. Inspirativno okruženje, susreti sa zanimljivim ljudima i piscima toga vremena uslovili su da i sama progovori na najlepši način – stihom. Zbirku Krila iste ptice objavila je 1970, usledile su knjige poezije Privid igre, Pelin u reveru, Rukom prema snu, Pepeo i krik, a potom zbirke pripovijedaka Kavez, Otapanje, Izlet u Žanjice, Kako preživeti brak.
Već prvi roman Otvaranje lutke izazvao je pažnju kritike i čitalačke publike. Samo neki od romana su Knjiga o Vojinu, Hodnik, trilogija Naranče pod šlemom, Stimadur te Kumborski vijađ, štampan u okviru Pobjedine edicije Savremeni crnogorski roman kao jedno od četiri najuspelija ostvarenja na konkursu za najbolje neobjavljeno romaneskno delo, a koje je potom ZUNS uvrstio u lektiru za deveti razred. Objavila je preko 30 knjiga, od kojih deset za decu.
Dobitnica je Zmajeve počasne nagrade i nagrade Živojin Pavlović, a svaki njen roman nominovan je za neku od prestižnih nagrada u regionu. Po odlasku u penziju počinje da slika te da samostalno i kolektivno izlaže. Majka je sinova Andrije i Antonija (Rambo Amadeus) od kojih ima šestoro unučadi.
Violeta Nedeljković
NE PROPUSTITE
