Sa volonterskim radom doktorka Bisa srela se pre 55 godina i od tada je, kako kaže, "zaražena virusom Crvenog krsta".
- Moj volonterski rad u Crvenom krstu je započeo 1968. godine kada sam bila šesti razred osnovne škole, posle boravka u odmaralištu Crvenog krsta u Kuršumlijskoj Banji. Kad sam posmatrala tadašnje volontere kako sve organizuju i kako rade sa nama, ja sam poželela da budem jedan od njih. Inače svoj humanitarni rad sam započela u prvom razredu osnovne škole kada sam organizovala prikupljanje hrane, odeće i školskog pribora za jednu Romkinju. Često sam je pozivala kod mene na ručak i da sa njom uradim domaći zadatak.
Osećaj da ste nekom pomogli ispunjava dušu
Bisa je, inače, i omiljena doktorka Doma zdravlja "Stari grad", gde je bila sve do penzije. Znalo se i da doktorka Bisa nikada nije vratila pacijenta koji je pokucao na vrata njene ordinacije, da radno vreme za nju nije postojalo, i da nema ni dana bolovanja.
- Nije mi nikada bilo teško da i pored lekarskog posla volontiram, jer me je volonterski rad punio pozitivnom energijom. Taj osećaj da smo pomogli nekome ispunjava nas čak i kada zaboravimo na konkretne stvari koje smo za druge učinili. Mogu slobodno da kažem da Crveni krst pravi od nas ljude kakvi treba da budemo.
I ćerku i sina sam zarazila virusom volonterskog rada
Neke trenutke iz svog volonterskog rada doktorka posebno pamti i seća ih se s ponosom.
- U svom volonterskom radu najviše sam ponosna na armiju mladih koje sam obučila i koje sam inficirala virusom Crvenog krsta. Među njim su i moji ćerka i sin. Ćerka je, kako kaže, volonter još pre rođenja. Posebno mi je drago kad me mladi prevaziđu u svom radu, a posebno moja ćerka. Sin ima drugih obaveza, ali često organizuje humanitarnu izložbu svojih fotografija. Pored toga svakako sam ponosna na sve spašene živote. Sem tog što sam 55 godina volonter Crvenog krsta Srbije, pacijenta nikada nisam vratila s vrata svoje ordinacije i bez dana sam bolovanja.
Pored svih lepih trenutaka i pozitivnih događaja koje je doživela kroz svoj rad, bilo je i izazovnih i teških momenata.
- Najveći izazov je prihvatanje da kao mlad lekar radim tj. volontiram u odmaralištu Crvenog krsta u Baošiću. Jedne godine sam prijateljicu posle stravičnog pada niz stepenice u more, reanimirala u vodi i uspeli da je iznesemo iz mora bez posledica sa prelomom kičme i teške kontuzije glave i preloma ruke. Ona sada živi u Švajcarskoj, na sreću bez posledica pada.
Šest dana i šest noći u Kući cveća
Seća se i kako je u Baošiću spasila tinejdžerku koja je tabletama pokušala da se ubije.
- Ovde se moram setiti i šest dana i šest noći provedenih sa omladincima, pomažući narodu koji je čekao u mimohodu da se oprosti od predsednika Josipa Broza Tita. Tada smo dobila i zahvalnicu Predsedništva SFR Jugoslavije za svoj rad. Te iste godine sam vodila terensku jedinicu Savskog venca, koja je predstavljala SFRJ na kampu balkanskih zemalja. Tu smo doživeli provokaciju od Bugara, ali smo tako odreagovali tako da smo dobili pohvalu od našeg ambasadora. Mogu pričati ovako danima, jer događaji samo izviru za ovih 55 godina rada.
Najlepša fotografija 38. Beogradskog maratona
Dr Obradović često je prisustvovala sportkim takmičenjima i sa svojim kolegama bila u prilici da pomaže vrhunskim sportistima. Tako je i nastala jedna od najlepših fotografija sa 38. Beogradskog maratona u kom je zabeležen trenutak kada su doktorka Obradović i Nevena Živić, takođe volonterka Crvenog krsta, pritekle u pomoć polumaratonki iz Kenije, Lusi Mavija Muli, koja je kolabirala.
- Kada su nam javili da se ka cilju približa prva takmičarka na polumaratonu, čije prolazno vreme je bilo 1:11,54, samo 13 sekundi sporije od rekorda naše Olivere Jevtić, mi, volonteri Crvenog krsta smo bili tu. Čim je prešla liniju Lusi Mavija Muli je odmah pala sa strane, pored cilja. Koleginica Nevena i ja smo joj pritrčale... Koleginica Nevena ju je podigla u naručje, a ja sam pripomogla da je odnesemo u šator Crvenog krsta jer nije reagovala niti je odgovarala na naša pitanja. Tamo smo joj ukazale pomoć, izmerile joj pritisak i saturaciju, osvežili je i rashladili. Ona je ubrzo bila dobro i otišla je da primi nagradu – priča doktorka - prepričava dr Obradović.
Nakon dugogodišnjeg rada dr Obradović je svakako primer mađim kolegama koji tek počinju, ne samo za oblast posla i volonterskog rada, već i zdravog života koji bi svi trebalo da vodimo.
- Kažem im da vode zdrav život, bez cigareta i poroka. Trudim se da ih inficiram virusom Crvenog krsta, jer im on pomaže da budu dobri ljudi, dobri lekari, da budu stub dobrih porodica. Da prvu pomoć, uz realno predstavljene povrede, savladaju pre svega zbog sebe i svojih najbižih. I uvek ih podsećam da vešti prsti i zdrava pamet čine dobru prvu pomoć.
Olivera Marković
NE PROPUSTITE
