Do skoro nisam znao šta znači pojam azospermija. Čuo sam na televiziji da pričaju o vantelesnoj oplodnji i to mi je delovalo kao nešto daleko i kao nešto što meni nikada neće trebati.
Neka tamo procedura za neke tamo ljude. Sportista sam. Treniram skoro svaki dan. Jedem zdravo, ne pušim i ne konzumiram alkohol. Rekao bih za sebe da živim zdravo. Kad razmišljam o prošlosti, a razmišljam u poslednje vreme često, ne sećam se da sam imao neku povredu, neko zapaljenje ušiju ili nešto slično.
Čekali smo pravo vreme za bebu
Moja žena i ja smo svega godinu dana u braku. Zabavljali smo se dugo, nekoliko godina. Uvek smo se čuvali od neželjene trudnoće i čekali pravo vreme – neki dobar ugovor za mene i njenu diplomu, njen posao, sigurnost, stabilnost. Po nekom našem dogovoru nakon svega toga sledi venčanje, pa onda i dete.
Ali jedno po jedno – tako smo često govorili. Planski i bez žurbe.
Tako je i bilo.
Počela je da navaljuje da proverim spermogram
Posle par meseci pokušavanja njena briga postala je sve jača i jača, meni se činila paranoična. Tešio sam je svaki put kad bi test bio negativan i govorio joj da se dete ne pravi tek tako i da je potrebno vreme, a vremena smo imali.
Međutim, ona strpljenja nije imala i posle nekih 6-7 meseci ona je uvrtela sebi u glavu da nešto nije u redu. Stalno je to ponavljala! Ja se nešto nisam opterećivao, ali kad je počela da navaljuje da uradim spermogram i spermokulturu – nije mi bilo prijatno. Ja sad kao treba da idem tamo da "dam“ uzorak da neko meri i broji nešto i to pod kojim uslovima? Potpuno neprirodno i meni lično neprihvatljivo. Pokušavao sam da je odgovorim od te ideje, ali nije išlo. Ja sam ponavljao – imamo vremena, a ona – imamo problem.
Svaki dan mi je ponavljala istu rečenicu. Svaki dan!
I otišao sam, zato što je volim i želim da joj udovoljim, iako mi je bilo neprijatno, a iskreno – nisam više mogao ni da slušam iste priče.
Laboratorija je morala da bude privatna – ne mogu ja tamo po državnim klinikama da čekam redove i da me gledaju čudno! To nikako! Odredio sam dan i datum kada ću to uraditi i nisam se bojao rezultata, bojao sam se medicinskih sestara u laboratoriji i njihovog čudnog pogleda. Protrčao sam kroz laboratoriju. Bukvalno! Skrivao lice da me ne upamte.
Nisam znao kako da joj kažem
Rezultati su, na sreću, poslati na moj imejl. To je još jedna olakšavajuća okolnost kad idete privatno. Kad sam otvorio rezultate nisam bio siguran u šta da gledam. Obeleženo crvenim bojama drečali su neki nalazi. Kopiram to u google i počnem da tražim, da istražujem. I odjednom šok! Hladan znoj nije isti kao posle treninga. Potpuno je drugačiji. Osećaj neverovatan. Kako čitam sve mi je gore i gore. Čoveče, pa ja nemam spermatozoide! To je zaključak! I eto ga taj termin i objašnjenje, izleteli su mi sami bez mnogo pretraživanja – azospermija!
Nisam znao kako da joj kažem. Šta da joj kažem? Kako da joj objasnim? Pa ja imam 30 godina, a ona 25!
Nisam joj ni rekao ništa – zakazao sam odmah istog trena pregled urologa. Imam dobrog druga koji je lekar ali mi nije padalo na pamet da ga zovem i pitam. Doktorka kod koje sam bio bila je vrlo ljubazna i nekako je toliko hladno prihvatila moje rezultate da sam želeo da skočim preko stola i zaurlam, ali sam se suzdžavao. Nije lako kad vam neko saopštava opcije koje imate, a dan pre toga ste mislili da vam je samo potrebno vreme i da će se desiti samo treba sačekati.
Pomislio sam i na roditelje - ostaće bez unuka
Lomile su mi se u glavi slike – ljudi sa decom, ja sam samcijat u parku, ona sa drugim, ja impotentan, operacione sale i mnogo lekara oko moje glave, lekovi, moji roditelji bez unuka, komšiluk koji govorka – to su oni gde ON ne može, usvajanje dece – cela procedura mi je prošla kroz glavu kao slika, kao tren.
Doktorka je pomenula razne metode, suplemente, vantelesnu oplodnju, biopsiju, objašnjavala i crtala mi ne nekom belom papiru. Samo sam bledo gledao i razmišljao o tome koliko moja žene u stvari želi decu i da li ću ja uspeti da joj to omogućim? Da li ću uspeti da je usrećim onako kako ona želi? Samo to!
Posebno mi je teško bilo da joj kažem, a znao sam da moram i znao sam koliko je ponavljala – nešto nije u redu. Za mene je to bila utakmica koju ne mogu da dobijem. Nesavladiva planina.
Otrčao sam kući i s vrata joj saopštio – imam azospermiju. Ko iz topa.
Kuvala je u tom trenutku i pogledala me bledo. Čini mi se nije znala šta to u stvari znači. Onda sam počeo da joj objašnjavam, reč po reč – bez suza, bez patnje. Onako muški. Jasno i kratko. U njenoj glavi odmah su bila rešenja – idemo na vantelesnu oplodnju, to nije strašno, rešićemo nekako…
Ni jedan osuđujući pogled. Ni jedna osuđujuća reč.
I tako smo sada na našem trećem putovanju ka bebi. Imali smo do sada dve neuspele vantelesne oplodnje i mnogo intervencija, lekova, suplemenata, vitamina, mnogo pitanja i mnogo dilema – mnogo svega što jedan VTO proces nosi, ali ni jednom, niti jedan put, nisam osetio da ne želi sve to sa mnom.
(Izvor: Šansa za roditeljstvo/ Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
