- Sećam se bio je januar 2006. Kod mene su se pojavili simptomi koji su bili školski primer dijabetesa - apetit mi se povećao, a konstantno sam gubila na težini. Bila sam jako žedna. Ali nismo odmah shvatili ozbiljnost situacije, i u početku smo sve te promene povezivali s pubertetom. Tek nakon nekog vremena otkrili smo da se ustvari radi o dijabetesu - priča Jovana.
„Okej neću umreti, dobro je. Sve ostalo je rešivo“
Kada je čula dijagnozu Jovani je ona bila ravna smrtnoj presudi. Baš u tom trenutku setila se kako je kao mala slušala da je jedna komšinica umrla od komplikacija dijabetesa. Mislila je da je to nešto smrtonosno i strašno se prepala. U glavi joj je odjekivala samo jedna rečenica: "Sada ću i ja da umrem".
- Međutim, imala sam tu sreću da me je u tom periodu vodila odlična doktorka koja mi je rekla da se od dijabetesa ne umire, i da se uz terapiju i zdrav način života s njim može živeti normalno.
Ono što je Jovani bilo presudno, i čega se jasno seća, bila je misao: „Okej neću umreti, dobro je. Sve ostalo je rešivo“.
- I zaista, u tom trenutku mi je samo to bilo bitno! I zato smatram da je jako bitan tim lekara koji radi sa decom, jer ono što je najvažnije za te godine jeste poverenje i razumevanje.
Kako je dijabetes dobila kada je imala samo 12 godina Jovana nije bila svesna svega što ova bolest nosi sa sobom.
- Dijabetes sam prihvatila kao deo sebe, kao što nosiš ruku, nogu, naočare, prosto je bio deo mene. Samo ga prihvatiš i nastaviš da živiš dalje.
Nisam imala snage da ispratim sve ono što život nosi
Prvu psihiološku barijeru doživela sam na fakultetu, nije to bila stvar kompleksa ili odbacivanja, samo sam osećala da ne mogu da ispratim korak sa svojom generacijom. U jednom momentu mi je bilo teško da kordinišem između obaveza na fakultetu, stresa koji život nosi, željom da se održi socijalni život i da pri tom imam dobru regulaciju dijabetesa.
Bio je to, kaže, strašan osećaj nemoći kada vi kao mlada osoba želite sve, ali to je teško ukoliko dijabetes nije regulisan.
- Tada sam prvi put zaplakala zbog dijabetesa. Sećam se da mi se činilo da sam tada isplakala godine u kojima sam potiskivala određene stvari.
I onda je prihvatila svoju različitost.
- Prosto prihvatite da vi nekada jeste možda drugačiji, da vam nekada treba više energije i snage da se isplanira dan i život, ali da ništa nije nemoguće, i da možeš sve samo ako pametno isplaniraš. I zaista nije sebično staviti sebe i svoje zdravlje na prvo mesto, jer samo kada smo zdravi možemo sve. Takođe bih naznačila da je jako bitna kvalitetna edukacija oko dijabetesa, terapije, ishrane i svega.
Ishrana i fizička aktivnost prosto moraju ići zajedno
Tako je Jovana završila Visoku medicinsku školu u Zemunu, smer za nutricinistu – dijetetičara, a potom i dodatne edukacije i kurseve za personalnog fitnes trenera.
- Nutricionista sam u jednoj farmaceutskoj kompaniji, a pored primarnog zanimanja jako sam posvećena treninzima i tom delu posla. Iskreno, lično smatram da su ishrana i fizička aktivnost stvari koje prosto moraju ići zajedno ako želimo rezultate na duge staze.
"Ti da staviš i TV na glavu umela bi to da izneseš"
Najveću podršku Jovana je dobijala u krugu svoje porodice.
- Podrška porodice je izuzetno bitna, i taj osećaj koji roditelji stvore kod deteta. Moji su meni uvek govorili da je dijabetes baš to nešto zbog čega sam posebna, a mama mi je u šali dobacivala: "Ti da staviš i TV na glavu umela bi to da izneseš." Ne kažem da je lako, smatram da je nekada i teže roditeljima čija deca imaju dijabetes nego nama koji živimo sa dijabetesom, sama činjenica da ne možete u potpunosti da pomognete svom detetu je roditeljima prilično bolna. Tako da zaista mogu da budem samo zahvalna svojim roditeljima na koji način su to izneli i prihvatili. Nikada nije pomislila da je neko izbegava zbog dijebetesa, da je neko zbog toga drugačije gleda, jer je odmalena naučena da bude voljena i poštovana baš takva kakva jesam.
"Sada ćeš sve sama da naučiš!"
Danas, kada se okrene iza sebe Jovana ne krije da joj je pomalo krivo što je dugo verovala u još jednu zabludu - mislila je da zbog dijabetesa od fizičke aktivnosti može da upražnjava samo šetnju.
- Oduvek sam zaljubljenik u sport, međutim kada sam dobila dijabetes savetovano mi je da od aktivnosti praktikujem samo šetnju. U tom nekom periodu sam i odustala od sporta, jer prosto nisam znala kako da uklopim dijabetes uz bilo koju fizički aktivnost. Najveći problem je tu bio strah, i moja nedovoljna edukacija, i sada mi je žao što se nisam na vreme edukovala i posvetila više tome, ali bila sam samo dete. Kad sam odrasla razbesnela sam se i rekla sebi: "Sada ćeš sve sama da naučiš!". Nakon toga sam upisala Višu medicinsku školu i završila smer za nutricionistu, dok sam u toku života kasnije saznala još mnogo informacija, te sada mogu da dam nekome kome treba, kompletnu negu.
A onda sam se zaljubila u fitnes
Tokom studiranja Jovana je radila u teretani i otuda ljubav ka fitnesu.
- Nastavila sam da se edukujem u tom smeru, i to je nešto što me jako zanima. Otkriće da fizička aktivnost, kao i promena životnog stila, mogu jako da pomognu u regulisanju dijabetesa je nešto što me je dodatno motivasalo i pokrenulo da nastavim u tom pravcu. Sada posle toliko godina, zaista mogu da kažem da je to moj život, fizička aktivnost, dijabetes, ishrana. I to je nešto gde uvek imate prostora da radite i da učite dalje. Dijabetes nije barijera za kvalitetan život.
Ali nije samo fitnes Jovanina ljubav. Spisak sportova koje ona upražnjava je podugačak i svaki nosi dozu adrenalina.
- Volim i letenje paraglajdngom, to je zaista neki poseban osećaj, obožavam ziplajn, i da me neko pita letela bih svakog dana, vozim kajak, sup, obožavam penjanje na laznoj steni. Zanimljiv mi je i karting, a ono što me trenutno baš opušta jeste vožnja automobila. Život vam nudi toliko mogućnosti i zaista dijabetes nije barijera. Sve što sam poželela sam i ostvarila, doduše nekada sa mnogo više napora i truda, ali sam uspela - ističe Jovana.
Sada sve ono što je tokom 18 godina, koliko dugo ima dijabetes, Jovana nesebično deli svoja znanja i iskustva.
- Aktivista sam Udruženja "Plavi krug" od kraja srednje škole. Kada sam se doselila za Beograd postala sam nešto aktivnija, sada sam nažalost zbog obaveza malo manje posvećena aktivnostima. Moj savet i preporuka svim klincima i ljudima koji imaju dijabetes jeste da se priključe ovom Udruženju. Moje prve edukacije dobila sam upravo kod njih. Taj osećaj kada vidite da niste sami, i ta razmena iskustva - nemaju cenu.
Violeta Nedeljković
NE PROPUSTITE
