IPA je jedno od najvećih i najprestižnijih takmičenja na svetu. Ova godina je posebno važna jer slave jubilej - 20 godina postojanja.
- Upravo taj jubilej dodatno daje na težini već neverovatno ozbiljnoj i profesionalnoj priči. Taj jubilej na neki način znači da svako ko je deo njega, odlazi sa njim direktno u istoriju čitave industrije. Za svakog umetnika je to, samo po sebi, veliko i važno na toliko nivoa da nisam sigurna da umem dovoljno dobro da dočaram rečima. Meni je pripala izuzetna čast i privilegija da upravo ove godine osvojim prvo mesto u kategoriji "Ljudi, Porodica'' za fotografiju na kojoj je Violeta Bihorac i njen suprug Dušan - kaže Jovana.
Iako ovo nije prva fotografija za koju je ova mlada žena koja pomera granice internacionalno nagrađena - ona je u svakom smislu posebna.
"Priča čitavu jednu životnu priču do najsitnijih detalja bez i jedne izgovorene reči.
Ona se ne vidi samo očima, ona se oseća.
Proživi.
Emocija.
Čista.
Jaka.
Iskena poput detinje duše.
Krhka i nežna a u isto vreme toliko snažna i moćna.
Strah, suze, bol.
Snaga, hrabrost, vera.
Ljubav. Prava, ne sa instagrama.
Ne moja, usudiću se da čak kažem da je moja ovde skroz sporedna. Njihova."
Da li zaista razumemo koliko je podrška važna, koliko je dragoceno imati uz sebe sjajnu porodicu i koliko je takva ljubav moćna?
- Dugo nakon što sam fotografisala ovaj set sam se pitala da li uopšte razumemo šta zaista znači “i u dobru i u zlu”. Da je biti “pravi muškarac” stvar hrabrosti, principa, sposobnosti da voliš celim bićem i budeš prisutan i dosledan u svakom smislu a ne skupog automobila, novca ili statusa. Da kao žene nismo ni svesne koliko možemo, posebno u takvom okruženju. Da vera ima moć da režira srećan kraj. Neizmerno sam zahvalna, sa najvećim mogućim divljenjem i poštovanjem, što sam imala priliku da potpuno nenametljivo toliko mnogo naučim od njih dvoje - priča Jovana.
Prvi kontakt sa fotografijom imali ste pre više od deset godina, a portretnom fotografijom bavite se oko pet godina?
- U nekom trenutku se javila ljubav prema šminkanju, imala sam specijalizaciju u Americi i vratila se za Beograd. Želela sam da sve što sam tamo naučila da uradim fotografišem za portfolio. Međutim, vrlo brzo mi je postalo jasno da to neće ići tek tako. Odlučila sam da "naučim najosnovnije, eto tek da mogu da fotografišem kad našminkam nekog”... To "najosnovnije" je preraslo u najveću ljubav i par godina kasnije evo nas ovde.
A onda se javila i ideja da biste mogli da fotografišete obične ljude, koji baš poput Violete Bihorac i njenog supruga, žele da zabeleže važne trenutke u svom životu?
- Prvo, čovek kao biće nije sposoban da pamti jasne slike dugi niz godina, one vremenom postaju mutna i nejasna sećanja. Ali, odlično pamti osećaje. Ukoliko imate mogućnost da te osećaje oživite fotografijama, imaćete uspomene koje traju večno. U datom trenutku nam to možda ne deluje kao posebno važna stvar ali kako vreme odmiče, za većinu ljudi uspomene budu od nepocenjive vrednosti. Takođe, ljudi koji nisu zbog posla ili drugih razloga često pred kamerama imaju uverenje da je za fotografije "kao sa naslovnice" potrebno nešto što oni nemaju i nedostižno im je. To jednostavno nije tačno, tvrdim da SVAKA osoba ima to u sebi. Dakle, u sebi - nema nikakve veze sa fizičkim izgledom. Kada to iz nekoga izvučete na površinu, osećaj je neopisiv - i njima, i meni. Dodatni razlog je današnje svesno biranje da se kroz digitalne medije potenciraju ljudi koji se uklapaju u određenu formu društveno prihvatljive lepote. Ja, pre svega, verujem da u SVAKOM postoji lepota, a onda i da svako zaslužuje da tu svoju lepotu vidi kroz portret. U skladu sa ovim živim, mislim i radim.
Šta je najlepše u poslu kojim se bavite?
- U poslu kojim se bavim najlepša je pomisao da nečiji život menjate na bolje. Da u nekom budiš najdublje i najlepše emocije svojim radom. Da ljudima ostavljaš pravo nasleđe koje će kroz generacije čuvati njihov identitet i pričati njihovu priču.
Šta je za Vas suština dobre fotografije?
Ovo pitanje se može posmatrati iz više uglova. Jedno je sigurno: mnogo je faktora. Ako govorimo o vizuelnom smislu, to su emocija i povezanost. Po meni, to je ono što pravi najveću razliku, priča priču i tera da zastaneš kada ugledaš. Ako govorimo o samoj suštini kvalitetnog portreta, onda bih rekla da je to upravo očuvanje nečijeg identiteta i autentičnosti kroz generacije. Lično, insistiram na izrađenim fotografijama jer smatram da je to, ma kako tehnološki napredni bili, još uvek najpouzdaniji način da se delo sačuva godinama. Sećate li se kako smo kao deca listali stare albume i kutije sa fotografijama i radoznalo pitali ko je na njima, trudeći se da dokučimo kakva je to osoba bila, kako je izgledao njen život, šta je volela, kakvi su joj narav i karakter bili...? E, to. Cilj mi je da jednog dana neki novi klinci tako gledaju u moje fotografije.
Gde pronalazite inspiraciju?
- Inspirišu me ljudi i njihove priče, autentičnost... Svi smo toliko slični, a zapravo skroz jedinstveni i posebni i to je tako predivna stvar.
NE PROPUSTITE
