NAKON BORBE S RAKOM KRENULI SU JEDRILICOM PREKO ATLANTIKA: Prešli smo okean i 6 mora i stigli do BOKE u ćerkin zagrljaj

- Želja da krenemo u ovakvu avanturu bila je prvenstveno Peđina, jer je on taj koji je uvek voleo jedrilice, radio s njima i bio stalno u tom svetu. Ja sam nekako sve to zavolela uz njega. Plan nam je bio da polako sredimo našu jedrilicu koja tada nije bila u voznom stanju, a kamoli za jedrenje, pa da kad odemo u penziju krenemo na tako zahtevan put. Međutim, desio se život. Susreli smo se sa bolešću, i Peđa i ja imali smo karcinom, pa smo odlučili da sve ovo uradimo mnogo ranije. Umesto nekih 10 godina priprema za ovaj put, mi smo sve to pripremili za dve godine - i krenuli preko Atlantika – priča Ela Filipović za Zdravlje.Kurir.rs.

Period koji je prethodio ovom putovanju bio je obojen teškim trenucima za oboje.

- Prvo je Peđa dobio karcinom testisa, i tu smo borbu uspešno rešili. Onda se nakon dve godine susrećemo sa mojom bolešću, takođe ozbiljnom dijagnozom kancera bešike. Borba kreće, jedna operacija, pa nakon dve godine druga. Odstranili su mi celu bešiku i napravili novi sistem, novu bešiku, i ugradili stomu na stomaku koju ja kareterom praznim.

Peđa je za mnom došao u Ameriku iz ljubavi, a ja sam se iz ljubavi odlučila da s njim preplovim Atlantik.

Jedrenje je najbliže pravoj slobodi

Peđa je tada pitao Elu kako želi da dalje nastave život...

- Htela sam da uradimo nešto što bismo oboje želeli, a to je bio ovaj san. Rekla sam mu da sve prodamo i da krenemo na ovaj put. Nisam htela da život živi nas, želela sam da mi živimo život, a to je bilo moguće samo ako postanemo slobodni. A jedrenje je jedina stvar na svetu koja je najbliža slobodi u pravom smislu te reči.

Ela veruje da svaka situacija u životu može i treba da nam bude pokazatelj pravog puta, samo treba da pratimo svoj unutrašnji osećaj.

- U našem slučaju bolest nas je samo ubrzala u ostvarenju naših snova.

Među jedriličarima ima jedna jako poučna šala: „Kažu pozitivni ljudi da je časa polu puna, pesimisti da je časa polu prazna, a mi gusari dodamo dve kocke leda i popijemo.“

Putovanje je počelo, a s njim i jedan novi, drugačiji život prepun boja i mirisa.

- Celo ovo naše putovanje, svih 6.800 nautičkih milja, sva mora i sve zemlje gde smo stali, daju ukupan utisak ovog putovanja koje bilo magično. Nije bilo lako, nije ni za svakog, ali je svakako neprocenjivo.

Bermudi mirišu na sveže opran veš

Teško joj je da izdvoji šta je bilo najlepše na ovom nesvakidašnjem putovanju. Svaki priznor iznova je oduševljavao.

- Meni je svako stajanje nakon višenedeljne plovidbe bilo iznova lepo. Svako ostrvo je čudesno na svoj način. Taj osećaj kada se približavate, već umorni i slabi od putovanja, je dragocenost. Toliko vam se u tim trenucima pročiste čula, pa vam svako ostrvo miriše drugačije. Bermudi su mirisali divno, meko kao sveže opran veš sa najlepšim cvetnim omekšivačem. Posle smo saznali da to mirišu kaktusi koji noću cvetaju, ali da ih meštani više ni ne primećuju, dok je nama koji ulazimo u grad sa vode još više izražen taj miris. Bermudi su mi sada kada gledam na te uspomene - jedno od najdražih mesta.

Ali nista manje, kaže Ela, nisu lepa ostrva Azores, zelenija su, priroda je nestvarna kao iz najlepših dečijih bajki.

- Azores su mesto na koje se dolazi najčešće jedrilicama i to baš onima koje su prešle Atlantik iz pravca Amerike. Azores su nam mirisali kao tabako vanila, to je nešto neopisivo. To su bile posebne emocije, tu smo dobili taj "čin" - prešli smo Atlantik.

Nije baš sve prolazilo glatko. Bilo je na tom putovanju i bura i oluja.

- Najviše sam se plašila noću, više i ne volim zalaske sunca, jer nakon tih romantičnih prizora velikom brzinom iza nas nadolazi tropska oluja. Tada se oblačite i spremate za nju. Takva oluja bila je između Bahama i Bermuda. Ne vidite je, ali je osećate.

Elino i Peđino puteštvije nastavilo se prema Portugalu, pa kroz Spaniju, Gibraltar, Ibicu, Siciliju, i konačno su pre dva meseca uplovili u Crnu Goru, u Boku.

- E tu su nas emocije savladale. Stigli smo najbliže kući. Porodica nas je čekala, a najviše naša ćerka Luna koja je sve pripreme preživljavala s nama, prolazila kroz teške situacije s nama, i onda verno pratila naš prelazak sve dok nas nije ponovo zagrlila u Crnoj Gori.

Dolazak jedrilicom u Crnu Goru izazvao je divne reakcije kod Elinih i Peđinih prijatelja, ali i onih koji su im u međuvremenu postali bliski.

- Nismo očekivali da će to tako biti ili nismo ni bili svesni koliko je to za ljude velika stvar! Pogotovo kod žena... Kada vide šta sam ja kao žena prošla, s čime sam se suočila, i koliko je snage bilo potrebno za sve to.

Boka je sada naš dom

Crna Gora i ovaj deo Balkana je nešto što nam je mnogo nedostajalo. Napravili smo divan život u Americi, ali nam je uvek falilo to nešto naše. Boku najviše volim. Boka je melem za oči. Divan zaliv, divna voda, divan pogled na planine. Sa vode je sve to još lepše. Mi smo naš brod usidrili u Boku, i tu planiramo da ostanemo nekoliko sezona, a možda i na duže staze. Za sada smo tu na relaciji Srbija - Crna Gora.

Filipovići se jos uvek navikavaju na ovdašnji način života. Za sada samo uživaju i odmaraju se.

- Provodimo vreme sa rodbinom i prijateljima. Prvi put nakon 12 godina dočekaćemo Novu godinu u Srbiji. Od februara smo u Crnoj Gori, pripremamo se za novu sezonu jedrenja i pokrećemo svoj biznis u Crnoj Gori. Otvaramo našu firmu koju imamo Americi i ovde na našim prostorima. To je firma za proizvodnju svega potrebnog za jahte - od zaštite od sunca do pokrivača.

Ela je rođena u Kikindi, a Peđa u Loznici. Ona je odrasla u Novom Sadu, a on u Mostaru. Spojila ih je bezgranična, sudbinska ljubav.

- Peđa je nakon što je počeo rat živeo u Novom Beogradu sve do našeg zajedničkog odlaska za Floridu 2012. godine. Naša ljubavna prica je pomalo prica iz nekog zaboravljenog romana. Upoznali smo na ICQ mrezi, pretpostavljam da se samo retki sećaju tog mesindžera, i to još kada smo bili jako mladi, danas je onlajn dejting već svakodnevnica. U to vreme to je bio način da se prijatelji lakše povežu i da komuniciraju, jer je telefon bio mnogo skup između različitih zemalja.

Nije im tada bilo suđeno da budu zajedno. Život je za njih u tom trenutku imao druge planove...

- Svako je živeo svoj neki novi život, osnovali smo svoje porodice, i živeli daleko jedno od drugog, ja na Floridi, Peđa u Srbiji. A onda nam se sudbina nasmejala i zakomplikovala nam živote, a sve s namerom da nas nakon više od 12 godina ponovo spoji. Od trenutka kada se to desilo znali smo da se više nikada nećemo razdvajati.

Još uvek mi zatrepere leptirići u stomaku kada me Peđa pogleda, zagrli i kaže mi da me voli

Rekla sam "da" na najlepšoj terasi u Rimu

Otputovali su u Rim, gde je Peđa zaprosio Elu na, kako ona kaže, najlepšoj terasi koju je ikada videla.

- Zima, hladno, novogodišnja noć i prazna terasa na vrhu zgrade koja je gledala na Vatikan. Iako sam bila nespremna za neki novi život, znala sam da samo pored Pee mogu ponovo biti srećna. I zaista je tako. Za 12 godina našeg zajedničkog života nama je sve isto kao i na samom početku. Još uvek mi zatrepere leptirići u stomaku kada me Peđa pogleda, zagrli i kaže mi da me voli. To svakoj ženi prija, da ima svog lava pored sebe. Onog koji je uvek gleda istim očima. Tada je sve u životu lakše, pa nekkao se lakse borite i sa svim svakodnevnim stresom kroz koji svi mi prolazimo.

Svakog dana se probudimo sa osmehom i to je nešto što je najvaznije

Za Elu i Peđu istinsa sreća znači da svaki dan žive u miru, najbolje što znaju.

- Živite svaki dan najbolje što možete! Radujte se svakom novom izlasku sunca. Za nas je sreća da smo prošli ovaj divan put, stekli veliko iskustvo koje ne možete kupiti, ali koje možete preneti na drugog. Divno je kada vidimo da motivišemo ljude, da smo uradili nešto na šta drugi gledaju s divljenjem. Neopisiva je ta sreća kada vam vaše dete kaže da je neizmerno ponosno na vas. E, onda možemo da kažemo da smo uspeli, i da smo zaista srećni ljudi.

Violeta Nedeljković