GORICA JE IMALA NAJAGRESIVNIJI RAK JAJNIKA: "Nosila sam periku samo da me otac ne bi video bez kose! Umro mi je na rukama"

Kada sam prvi put srela Goricu Đokić (56) iz Udruženja za borbu protiv raka jajnika i grlića materice „Progovori“ znala sam da ispred sebe imam ženu koja može i planine da pomeri. A onda, polako, pričajući s njom o svemu što je prošla od trenutka kada je saznala da ima jedan od najsmrtonosnijih karcinoma, rak jajnika, pa do danas kada neumorno radi na prevenciji malignih bolesti, pomislih da bolestan čovek ima samo dva puta - da se preda ili da se bori. Gorica je odlučila da bude pobednik.

- Širenje svesti o prevenciji je i dalje moj zadatak broj jedan. Predavanja, konferencije, sastanci, radne grupe, dolazak Evropskog parlamentarog foruma i predstavljanje HPV Atlasa - prvi put se Srbija našla u ovom Atlasu, tribune kroz “Forum pacijenata Srbije”, dodele nagrada najuspešnijim domovima zdravlja u vezi sa vakcinacijom protiv HPV koje je Udruženje "Progovori" dodelio, su samo neke od mnogobrojnih aktivnosti koje su obeležile prošlu godinu – priča Gorica.

Svesna je, kaže, da samo konstantna edukacija i rad na prevenciji mogu promeniti sumornu sliku kada su maligne bolesti u pitanju.

- Moramo biti svesni činjenice da je nivo zdravstvene kulture u Srbiji jako nizak. Svi zajedno moramo raditi na tome da podižemo svest o značaju prevencije. Da odlazimo na preventivne preglede redovno, jednom godišnje, da osluškujemo svoj organizam, da usvajamo zdrave životne navike od malih nogu, i što je najvažnije, da više volimo sebe.

Nisam obratila pažnju na signale koje mi je slalo telo

Gorici je bolest otkrivena 2014. godine nakon što joj je pukla cista na jajniku koju je redovno kontrolisala, ali nije do kraja ispoštovala preporuku ginekologa da je hirurški otkloni.

- Sve mi je tada bilo preče od zdravlja – posao, obaveze, svakodnevica koja melje...Pošto je to bio period pred menopauzu, simptome sam povezivala sa tom promenom i nisam na njih previše obraćala pažnju. Umor, nadutost stomaka, sitost nakon nekoliko zalogaja, zatvor, često mokrenje, štucanje, neobično vaginalno krvarenje, sve su to simptomi koji su ukazivali na rak jajnika, ali ja sam ih zanemarila.

„Profesore, vi činite svoje, ja ću svoje, a Bog će svoje"

Dijagnoza raka jajnika bila je kao grom iz vedra neba, a lečenje koje je potom usledilo trajalo je 17 meseci.

– Najteže mi je bilo saznanje da sam obolela od raka. Prve reči koje sam tada izgovorila bile su: „Da li ću ja to pobediti?“ Pitala sam se kako da za bolest kažem roditeljima, da li mi se približava kraj, zašto sam to sebi dozvolila... Milion pitanja, a nijedan odgovor.

Pred drugu operaciju prof. dr Aleksandar Stefanović, lekar koji je trebalo da je operiše, saopštava joj dve vesti – dobru i lošu.

– Dobra vest bila je ta što je rak bio kapsuliran, u početnoj fazi i nije se proširio. Inače, kod 60 do 70 % žena kada se bolest otkrije, već je u trećoj ili četvrtoj fazi. Loša vest je bila da imam najsmrtonosniju vrstu kancera. Tada sam rekla: „Profesore, vi činite svoje, ja ću svoje, a Bog će svoje.“ I zahvaljujući tom trojstvu ja sam danas živa i pomažem ženama koje prolaze slično iskustvo.

A na duši ožiljaka ne zna im se broj

Ne krije Gorica koliko joj je teško pao gubitak materice, jajnika, dela trbušne maramice, limfnih žlezdi i kose, koja je za ženu simbol lepote.

– Kosa kasnije izraste, ali ovi organi neće. Često se pitam šta je sa dušom; koliko je tu ožiljaka? Ali Gospod nam daje uvek onoliki teret koliki možemo da ponesemo.

Kad se pesma prolomi bolničkom sobom

Dok vraća sećanje na bolničku sobu Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, Gorici na trenutak licem prođe senka, a oči joj se napune suzama.

– Sve žene iste, bez kose, svaka u svom svetu, ali kad je jednoj teško, kao da je svima. Sećam se jedne anegdote iz bolničke sobe. Trebalo je da primim terapiju, i medicinska sestra pokušava da mi pronađe venu koja se uporno skrivala od igle. A kako i ne bi kad je bilo na stotine uboda? Jedna od pacijentkinja, žena veseljak, kaže: „Ajde da mi zapevamo“. I prolomi se pesma bolničkom sobom, a moja vena kao da se odobrovoljila i sve je potom išlo lako.

Bolest ju je, kaže, promenila i oplemenila.

– Bolest nije kazna, već put ka ozdravljenju, telesnom i duhovnom. Duh i telo su jedna celina, zato sam paralelno radila na jačanju duha, unutrašnjeg mira, koji mi je pomogao da sve teške trenutke prebrodim. Pričala sam sa duhovnicima, odlazila u manastire, čitala knjige, razgovarala sa psiholozima, lekarima, gradila svoje duhovno i mentalno zdravlje koje pomaže fizičkom. Ali to je proces, bolest ne dolazi preko noći i ne odlazi preko noći.

Danas je Gorica baš onakva žena s početka teksta koja ne da stresu niti bilo čemu drugom da joj pravi haos od života.

– Pitaju me – kako? Tako što sam postala svesna svojih prioriteta, a to je zdravlje, ono što sam otrgla od bolesti. Drugačije gledam na probleme, ljude, bolest, posao, trzavice. Zato se danas družim samo s lekovitim ljudima, knjigama, biljkama, životinjama, s svim onim što leči dušu i telo. Sazrela sam u biće koje može iskustveno da pomaže i drugima, i to nesebično činim kroz Udruženje „Progovori“.

Moramo imati veći obuhvat vakcinacije protiv HPV-a

A Udruženje “Progovori” započelo je ovu godinu obeležavanjem Evropskog dana borbe protiv raka grlića materice.

- Kroz Alijansu “Veličanstvene”nastavljamo podizanje svesti o opasnostima koje nosi HPV virus, ali i o značaju i većem obuhvatu imunizacije, kao i ojačavanju skrininga. Uspeli smo da visoko podignemo temu HPV-a i pošaljemo naše poruke, ali i dalje je pitanje svih pitanja vakcinacija protiv HPV - nepoznanica, nepoverenje. Jako nizak obuhvat imunizacije, do sada je oko 32.000 dece vakcinisano, to nije dovoljno. Ako imamo za činjenicu da nam skoro dve žene dnevne umiru od raka grlića materice,a da je ovo vakcina koja to prevenira, ukazuje da moramo mnogo više raditi na podizanju svestu o značaju vakcinacije. Na tome ćemo intenzivnije raditi i u narednom periodu.

Gorica ističe da Udruženje “Progovori” nastavlja udarnički i u ovoj godini.

- Značaj podrške obolelilim ženama od raka jajnika i raka grlića materice sve više uviđam, ne samo kroz lični primer, već i kroz rad u Udruženju. Često se dešava da mi telefon zazvoni noću, ili da mi stigne poruka...Tada znam da je neko tamo s druge strane „žice“ potpuno sam sa svojim mislima, sa svojim teretom i vapi za pomoći. To je ogromna muka koja pritiska. Čovek se tada za slamku hvata.

I tada kreće razgovor, tada se otvara duša.

- Nekog kog u životu nisam videla, priča mi onda svoju životnu priču i šta ga je dovelo do bolesti. Priča o životu i smrti, o izdaji čak i od najbližih. Bolest sa sobom nosi dobro i loše. Shvatila sam da bolest ruši mnoge prepreke, razodene mnoge stvari, postavlja viši cilj, a to je život. Ona uzima i daje. Bolest me učinila boljim čovekom, sposobnim da pomognem drugima, a kad pomažete drugima, pomažete i sebi.

Sa onima koji joj se obraćaju Gorica sve preživljava, plače, strepi, raduje se s njima.

- Ne postoje reči kojima mogu da opišem radost kada čujem da je neko dobro i da su mu rezultati sa magnetne rezonace ili skenera, tumor markeri i ostali rezultati dobri. Takođe, delim saosecanje sa ženama kod kojih je bolest progresirala i stvara ogromne probleme.Tada nastupa reč kao lek, baš kao što je i Hipokrat govorio:"Prvo reč, pa onda lek". Dugotrajni razgovori, pokušaj pronalaska rešenja i podška ih osnaži i daje im snagu za mukotrpnu borbu.

Gubici koji opominju i uče me da cenim život

Goricu najviše zaboli kad bolest nekog odnese.

- Nedavno, baš na Božić ujutru mi je zazvonio telefon. Tužna vest je stigla - jedna majka je ostala bez ćerke. Ta mlada žena koja se borila s rakom grlića materice za sobom je ostavila dvoje dečice, od kojih jedno ima sedam meseci. Bol tada još više ujedini, zbliži, a ti nepoznati ljudi su vam kao rod rođeni. Takav gubitak me opomene, i nauči da još više cenim svaki dan života, svaki trenutak sa onima koje volim i koji mi znače.

Violeta Nedeljković

Bonus video: