Lihnida je redovno išla na preventivne preglede i imala je benigne ciste na dojkama koje su doktori pratili i koje nisu bile zabrinjavajuće. Ali tokom jednog samopregleda, par meseci nakon porođaja, osetila je kvržicu pod prstima.
- Kao jedna samosvesna mlada žena, godišnje sam išla na ultrazvuk dojke, ginekološke preglede i svakako radila samopreglede. Imala sam ciste u grudima koje su se pratile i koje nisu bile zabrinjavajuće. Par meseci nakon porođaja, napipala sam kvržicu u dojci i tako je sve počelo. Pored tog fizičkog simptoma imala sam i onaj unutrašnji osećaj koji je govorio da nešto nije u redu.
Prvi osećaj nakon što joj je saopštena dijagnoza raka dojke bila neverica. Pogotovo zato što je, kao mnogi od nas, smatrala da njoj to ne može da se desi, jer je zdrava, vodi račuan o sebi i da je mlada za bilo kakvu bolest, naročito za takvu bolest.
- Sećam se da sam ponavljala samo jednu rečenicu: " Šta ću ja sad? ". Ogroman je šok, zemljotres koji vam izmakne tlo pod nogama i apsolutno parališe. Taj prvi period je jako izazovan, komplikovan, ne znate gde da idete i šta da radite, smenjuju se periodi plača i tuge, grčevito se držite perioda pre negp što vam je saopštena dijagnoza - priča Lihnida i priznaje:
- Nekad vam se čini da je u pitanju greška, da to nije vaša stvarnost a onda se osećate i krivim, kako ste vi to "dozvolili" da se desi i šta ste mogli da učinite da ne bude tako. Čini vam se da vas niko ne razume i sve što činite jeste da se molite za još malo vremena. Tapkate u mraku sopstvenih emocija.
To što je postala majka četiri meseca pre dijagnoze bila činjenica koja joj je najviše davala snage, ali koja joj se, priznaje, u isto vrijeme činila i najtežom.
- Tek sam upoznala lepotu toga što sam dobila bebu, bila presrećna i osetila neizmernu ljubav koja me vinula u visine za koje nisam znala da postoje. I u momentu saznanja da imam rak, iz tih istih visina sam "pala" na dno. Samo taj emotivni lom je bio nešto sa čim se bilo teško nositi a dodajmo tome i želju da sa ćerkom budem što duže i odgovornost jer je tako mala da bude bez majke. Iskreno, i dve godine nakon saznanja da imam rak dojke, moja Zahra je moja najveća snaga i motivacija - kaže ova hrabra dama.
Pored silnog straha, panike i brige, pogledate u oči one koju najviše volite pa možete i što vam se čini da nikad ne biste mogli, priča Lihnida.
- Moj suprug Damir je od samog starta bio i jeste podrška kakvu samo sam mogla da zamislim. Preuzeo je i pomagao i oko bebe, kao i naravno ostatak naše porodice i na tome sam beskrajno zahvalna. U momentu dok je moja doktorka nam saopštavala dijagnozu a ja bila izgubljena on me uzeo za ruku i rekao da ćemo zajedno. Ništa nisam znala ali sam znala da nisam sama. To je ono što vam je najbitnije.
LIhnida nije imala hirušku intervenciju ali je dobijala hemoterapije i biološku terpaiju koju prima i dalje.
- Ja nisam imala hirušku intervenciju, još uvek ne. Kako god zvučalo, operacija nije uvek najbolje rešenje. Započela sam lečenje hemoterapijama pa sam nastavila sa inovativnim, takozvanim "biološkim" terapijama. Njih dobijam i dalje. To su ciljane terapije koje uništavaju maligne ćelije a čuvaju okolno zdravo tkivo. Medicina je mnogo napredovala u procesu lečenja raka dojke i nadamo se još boljim i efikasnijim lekovima.
Na hemoterpaijama imala je propratne simtpome, ali priznaje da je shvatila da dosta njih može da se ublaži i predupredi. Što se tiče opadanja kose, kaže da joj je to bila najmanja briga.
- Ono što, uglavnom, ne možete da izbegnete jeste to čuveno opadanje kose ali kad postavite prioritete to je najmanji problem i najmanja briga. I svakako, to sa kakvim mislima idete na svaku od tih hemoterapija je jako bitna stavka. Ukoliko idete sa ciljem i mišlju da su to terapije koje će vam pomoći da se izlečite i koje su tu da vam pomognu, svaka prodje lakše. Mozak je taj koji kontroliše veliki deo fizičkih manifestacija, nus pojava.
Pored podrške porodice, Lihnida napominje da je veoma važno imati i podršku grupe žena jkoje su prošle kroz sličnu situaciju, kao i stručnih lica.
- Podrška porodice je jedno, to je ono sidro koje vas čuva da ne potonete a stručna pomoć je nešto drugo ali isto toliko neophodna. Dijagnoza raka dojke i uopšte ozbiljnih bolesti iziskuje pomoć "sa strane" kako vama tako i vašim najbližima jer niko od vas ne zna šta treba da radi i ne mora sam da prolazi kroz taj tunel.
Lihnida je zato potražila i dodatnu podršku u lokalnom savetovalištu.
- Ja sam imala a i sada imam podršku Savetovališta Jefimija, iz Užica, celog tima žena za iskustvenu podršku na čelu sa psihološkinjom Slavicom Simić a na njih sam bila upućena od strane doktorke Majke Gulan koja mi je i postavila dijagnozu. Ovo savetovalište već 23 godine postoji i pomaže ženama na području Zlatiborskog okruga koje prolaze kroz proces lečenja. O uspešnosti govori podatak da je smrtnost žena od raka dojke manja na području koje je "u nadležnosti" Jefimije ako poredimo sa ostatkom Srbije.
Lihnidina želja je da ono što je naučila kroz ovu dijagnozu prenese drugima i da im pomogne u momentu kada je "najhitnije".
- Kroz svoje priče u kojima pišem o svome iskustvu, obraćam se ne samo osobama sa dijagnozom već svima, i "zdravima". Ako samo jedna osoba promeni nešto na bolje u svome životu, podstaknuta mojim rečima, znam da sam ispunila i tu svrhu svog života. Spremam i knjigu samo je, uz sad već dvogodišnju ćerku, teško naći uvek vremena za pisanje ali nekako se snalazim.
Lihnidina poruka svim ženama je da pored samopregleda i brige o zdravlju slušaju i svoj unutrašnji glas.
- Pregledajte se same i idite na preglede. Slušajte svoj unutrašnji glas, ne zanemarujte ga nikad. U nama je lek i način da se iscelimo. Okružite se snažnom i dobrom energijom, prijateljima, istinskom ljubavlju. Ljudima koji čine da se osećate vredni, stabilnim ličnostima. Volite i čuvajte sebe. Svoje telo, svoj um. Redovno "čistite" svoje misli. I prigrlite sve svoje osobine. Pa i strah. On nas u pravoj meri čuva i ne da nam da se "vratimo u stare cipele" - kaže Lihnida i poručuje:
- U vremenu gde ne postoje garancije na dužinu života, bez obzira na to da li smo "bolesni ili zdravi" ono što je jedina garancija jeste da samo od nas zavisi kako ćemo živeti svaki od momenata. Hajde da onda svaki živimo onako kako treba. Jer, dijagnoza nije i naša prognoza.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
