- Bila sam dvadesetogodišnjakinja, studentkinja druge godine medicinskog fakulteta, neko ko je oduvek vodio računa o zdravlju i neko kome je zdravlje uvek bilo prvo na listi prioriteta. Tako sam na jednom rutinskom ultrazvučnom pregledu kod izabranog lekara saznala da imam kalkulozu žučne kese, u narodu poznatije kao kamenje u žučnoj kesi. S obzirom da sam medicinski bila koliko toliko upućena i potkovana znanjem, rešila sam da problem sasečem u korenu, dok se nisu pojavile komplikacije koje ova dijagnoza nosi sa sobom ukoliko se na vreme ne odreaguje - počinje Željka priču za Zdravlje Kurir.
Željka je 3. novembra 2011. dobila termin za operaciju i puna optimizma ušetala u operacionu salu, ni ne sluteći da će joj se život iz korena promeniti.
- Sećam se da sam čak u bolnicu ponela i knjigu iz fiziologije, jer sam za dve nedelje imala kolokvijum koji sam morala da spremim, ali nažalost, ceo taj semestar moje mesto u amfiteatru medicinskog fakulteta je ostalo prazno.
Susret sa strahom od smrti
Nakon operacije, usledile su postoperativne komplikacije koje se javljaju u jako malom procentu, ali Željka imala tu nesreću da bude jedna u nekoliko hiljada ljudi kojima se to desi.
- Nakon mesec dana od prve operacije, moji rezultati su bili jako loši i hitno sam prebačena na Vojnomedicinsku akademiju. Tek tamo sam osetila da sa mnom nešto nije u redu i osetila sam po prvi put strah od smrti, jer su mi lekari u jutarnjoj viziti davali šture informacije i nisu delovali ni malo optimistično. Moje beonjače i koža su postale jako žute, apetit gotovo da nisam ni imala, tek po neki zalogaj hrane je mama uspevala na silu da mi ubaci u usta kada je dolazila u posetu. To je jedan strašan osećaj. Osećala sam da polako gubim bitku.
Željka priznaje da je tek tada prvi put iskreno shvatila značenje izreke „Zdrav čovek ima 1.000 želja, a bolestan samo jednu“.
- Sećam se da sam svako veče pred spavanje u polumraku bolničke sobe tiho u sebi izgovarala „Bože, pomozi mi da ozdravim“, i to je stvarno u tom momentu bila moja jedina želja. 20.decembra, baš na moj 21. rođendan, Bog je rešio da usliši moje molitve. Tada je prof. dr Nebojša Stanković dao drugu šansu mom životu nakon osam sati provedenih u operacionoj sali i poklonio mi najlepši dar za rođendan – život - priča Željka.
Zapaljenje žučnih kanala postaje učestalije
Od te godine Željka je vodila manje više normalan život. Redovno je išla na kontrole kod lekara i nisu postojali nikakvi nagoveštaji da vremenom njena jetra može doći u stadijum ciroze.
- Sporadično svih ovih godina su mi se javljali „ataci holangitisa“ (zapaljenja žučnih kanala). Oni su mi narušavali svakodnevnu rutinu i kvarili planove, ali su ih lekari uspešno sanirali antibiotskom terapijom. Ti napadi su jako neprijatno iskustvo, javljaju se iznenada, praćeni su jakim bolovima u stomaku, povraćanjem, žutilom kože i beonjača i opštom slabošću celog tela - kaže Željka.
Ono što tada nije znala je da će ti ponavljani napadi dovesti njenu jetru u stadijum ciroze i da će jedini lek biti novi organ.
- Kada vam lekar saopšti da je jedini lek za vašu bolest novi organ vi se osećate toliko bespomoćno, jer znate da apsolutno ništa ne možete da uradite za sebe da biste ozdravili, jer lek za vašu bolest zavisi isključivo od nečije humanosti.
24 sata sam uz telefon i čekam najvažniji poziv
Željka ističe da su život i svakodnevica sa sekundarnom bilijarnom cirozom i iščekivanje na novi organ veoma teški i ograničavajući.
- Već pune dve godine sam na listi čekanja za transplantaciju. Svi pacijenti koji čekaju na novi organ su 24 sata prinuđeni da budu uz mobilne telefone, jer nikad se ne znate kada može da zazvoni telefon, sa onim najvažnijim pozivom, pozivom koji daje drugu šansu životu. Pored toga ja sam konstantno na antibiotskoj profilaksi i 365 dana u godini uzimam antibiotike, a svi znamo koliko to na duge staze čini štetu našem organizmu, ali mene trenutno to održava u životu.
Kod iščekivanja sudbonosnog poziva, takođe je jako bitna psihološka podrška porodice i prijatelja, a upravo se često desi da se prijatelji i porodica udalje kada neko dobije dijagnozu teške bolesti. Željkina velika podrška su i kolege iz Gradske bolnice, gde je zaposlena kao viši radiološki tehničar na odeljenju Radiološke dijagnostike.
- Imala sam tu sreću da su uz mene ostali oni pravi prijatelji i ljudi kojima je stavarno stalo do mene i pružaju mi bezrezervnu podršku. Ja se za sada relativno dobro nosim sa celom ovom životnom situacijom. Postoje trenuci kada se slomim, pomislim da ne mogu više, preispitujem se čime sam ja zaslužila sve ovo i mislim da je to neka normalna reakcija na sve ovo kroz šta trenutno prolazim. Ljudi smo, u redu je da nas nekada životne okolnosti slome. Teško je gledati ljude oko sebe koji vode normalan život, zasnivaju porodice, prave planove za budućnost, a vi sve to posmatrate sa knedlom u grlu i pitate se da li ćete vi ikad dočekati da pravite iste te planove.
Nada me ne napušta
Željka kaže da je po prirodi optimista i neko ko svet gleda kroz ružičaste naočare. I kada deluje da je sve crno, ona se trudi da u tome nađe nešto pozitivno. Tako je i u ovoj nesrećnoj životnoj okolnosti našla svoju svrhu i pozitivnu stranu.
- Odlučila sam da javno govorim svoju životnu priču i da se kroz moje zalaganje u udruženju „Zajedno za novi život“ borim zajedno sa mojim saborcima da pokušamo da otklonimo predrasude koje prate temu transplantacije i doniranja organa i da zajedno podignemo svest ljudi o ovoj temi. Verujem da smo do sada odradili veliki posao jer smo kao udruženje prepoznati od strane medija, kako u našoj zemlji, tako i u regionu, ali i državnih institucija, kao jedno udruženje koje jako odgovorno i ozbiljno radi svoj posao, ali još mnogo posla je pred nama.
Željka i ovim putem ohrabruje sve ljude koji čekaju na transplantaciju da se ne plaše i da istupe i javno govore svoju životnu priču i sa čim se svakodnevno bore, jer možda baš ta jedna životna priča nekog podstakne da promeni svoj stav o doniranju organa.
Ne želim da budem samo statistički podatak
- Ja sam samo jedna od 2.000 ljudi koji čekaju u ovom trenutku na transplantaciju organa, ali ja ne želim da budem samo statistički podatak i broj na papiru. Želim da živim. Želim da osetim onu drugu, lepšu stranu života. Bez ograničenja. Želim da doživim da me neko zove „mama“. A najviše od svega želim da se konačno probudim i da mogu slobodno da kažem da sam zdrava - ističe Željka i dodaje:
- Želim da poručim svim ljudima koji ovo danas čitaju - da ukoliko budu u toj životnoj situaciji da nekom njihovom medicina više ne može pomoći, da budu humani i da izgovore to kratko „da“ i tako tačku na nečiji život pretvore u zarez.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
