Moja jedina šansa da živim je transplantacija jetre: Boli jer znam da ništa drugo ne mogu da uradim za sebe

Željka Bojić (34) je kao veoma mlada devojka odabrala da pomaže drugim ljudima i upisala studije medicine. 2011. godine dijagnostikovano joj je kamenje u žučnoj kesi, ali nakon operacije saznaje bolnu istinu - njen problem s jetrom je mnogo ozbiljniji, a jedina šansa da živi - transplantacija.

Susret sa strahom od smrti

Nakon operacije, usledile su postoperativne komplikacije koje se javljaju u jako malom procentu, ali Željka imala tu nesreću da bude jedna u nekoliko hiljada ljudi kojima se to desi.

- Nakon mesec dana od prve operacije, moji rezultati su bili jako loši i hitno sam prebačena na Vojnomedicinsku akademiju. Tek tamo sam osetila da sa mnom nešto nije u redu i osetila sam po prvi put strah od smrti, jer su mi lekari u jutarnjoj viziti davali šture informacije i nisu delovali ni malo optimistično. Moje beonjače i koža su postale jako žute, apetit gotovo da nisam ni imala, tek po neki zalogaj hrane je mama uspevala na silu da mi ubaci u usta kada je dolazila u posetu. To je jedan strašan osećaj. Osećala sam da polako gubim bitku.

Željka priznaje da je tek tada prvi put iskreno shvatila značenje izreke „Zdrav čovek ima 1.000 želja, a bolestan samo jednu“.

- Sećam se da sam svako veče pred spavanje u polumraku bolničke sobe tiho u sebi izgovarala „Bože, pomozi mi da ozdravim“, i to je stvarno u tom momentu bila moja jedina želja. 20.decembra, baš na moj 21. rođendan, Bog je rešio da usliši moje molitve. Tada je prof. dr Nebojša Stanković dao drugu šansu mom životu nakon osam sati provedenih u operacionoj sali i poklonio mi najlepši dar za rođendan – život - priča Željka.

Zapaljenje žučnih kanala postaje učestalije

Od te godine Željka je vodila manje više normalan život. Redovno je išla na kontrole kod lekara i nisu postojali nikakvi nagoveštaji da vremenom njena jetra može doći u stadijum ciroze.

- Sporadično svih ovih godina su mi se javljali „ataci holangitisa“ (zapaljenja žučnih kanala). Oni su mi narušavali svakodnevnu rutinu i kvarili planove, ali su ih lekari uspešno sanirali antibiotskom terapijom. Ti napadi su jako neprijatno iskustvo, javljaju se iznenada, praćeni su jakim bolovima u stomaku, povraćanjem, žutilom kože i beonjača i opštom slabošću celog tela - kaže Željka.

24 sata sam uz telefon i čekam najvažniji poziv

Željka ističe da su život i svakodnevica sa sekundarnom bilijarnom cirozom i iščekivanje na novi organ veoma teški i ograničavajući.

- Već pune dve godine sam na listi čekanja za transplantaciju. Svi pacijenti koji čekaju na novi organ su 24 sata prinuđeni da budu uz mobilne telefone, jer nikad se ne znate kada može da zazvoni telefon, sa onim najvažnijim pozivom, pozivom koji daje drugu šansu životu. Pored toga ja sam konstantno na antibiotskoj profilaksi i 365 dana u godini uzimam antibiotike, a svi znamo koliko to na duge staze čini štetu našem organizmu, ali mene trenutno to održava u životu.

Kod iščekivanja sudbonosnog poziva, takođe je jako bitna psihološka podrška porodice i prijatelja, a upravo se često desi da se prijatelji i porodica udalje kada neko dobije dijagnozu teške bolesti. Željkina velika podrška su i kolege iz Gradske bolnice, gde je zaposlena kao viši radiološki tehničar na odeljenju Radiološke dijagnostike.

- Imala sam tu sreću da su uz mene ostali oni pravi prijatelji i ljudi kojima je stavarno stalo do mene i pružaju mi bezrezervnu podršku. Ja se za sada relativno dobro nosim sa celom ovom životnom situacijom. Postoje trenuci kada se slomim, pomislim da ne mogu više, preispitujem se čime sam ja zaslužila sve ovo i mislim da je to neka normalna reakcija na sve ovo kroz šta trenutno prolazim. Ljudi smo, u redu je da nas nekada životne okolnosti slome. Teško je gledati ljude oko sebe koji vode normalan život, zasnivaju porodice, prave planove za budućnost, a vi sve to posmatrate sa knedlom u grlu i pitate se da li ćete vi ikad dočekati da pravite iste te planove.

Nada me ne napušta

Željka kaže da je po prirodi optimista i neko ko svet gleda kroz ružičaste naočare. I kada deluje da je sve crno, ona se trudi da u tome nađe nešto pozitivno. Tako je i u ovoj nesrećnoj životnoj okolnosti našla svoju svrhu i pozitivnu stranu.

- Odlučila sam da javno govorim svoju životnu priču i da se kroz moje zalaganje u udruženju „Zajedno za novi život“ borim zajedno sa mojim saborcima da pokušamo da otklonimo predrasude koje prate temu transplantacije i doniranja organa i da zajedno podignemo svest ljudi o ovoj temi. Verujem da smo do sada odradili veliki posao jer smo kao udruženje prepoznati od strane medija, kako u našoj zemlji, tako i u regionu, ali i državnih institucija, kao jedno udruženje koje jako odgovorno i ozbiljno radi svoj posao, ali još mnogo posla je pred nama.

Željka i ovim putem ohrabruje sve ljude koji čekaju na transplantaciju da se ne plaše i da istupe i javno govore svoju životnu priču i sa čim se svakodnevno bore, jer možda baš ta jedna životna priča nekog podstakne da promeni svoj stav o doniranju organa.

- Želim da poručim svim ljudima koji ovo danas čitaju - da ukoliko budu u toj životnoj situaciji da nekom njihovom medicina više ne može pomoći, da budu humani i da izgovore to kratko „da“ i tako tačku na nečiji život pretvore u zarez.

Olivera Marković

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.