Do 1997. bila je načelnica u Univerzitetskom kliničkom centru u Beogradu, a od 1997. radi u Nemačkoj. Poslednjih 13 godina, kao direktorka interne medicine u bolnici Maltezer St. Franciskus (Malteser St. Franziskus Hospital) u Flenzburgu, pronalazila je načine da u ovoj ustanovi leči i mnogo ljudi sa ovih prostora, odričući se svog šefovskog dodatka.
Uspešnost vraćanja pacijenata u normalan život dve godine posle transplantacije u poslednjih 12 godina kod dr Basare je čak 88 odsto. A to je, prema statistikama, svrstava u sam svetski vrh. Doktorka Basara je i gostujuća profesorka na beogradskom i niškom univerzitetu, a od juna prošle godine leči pacijente u jednoj privatnoj klinici u Crnoj Gori.
- Od juna prošle godine radim u prvoj i najstarijoj privatnoj poliklinici u Podgorici, koja više od 30 godina postoji i uspešno radi. Za moje pacijente iz balkanskih zemalja mnogo je jednostavnije da dođu do Podgorice nego da putuju do Nemačke, a i za nove pacijente iz okolnih zemalja, uključujući i Srbiju, koji žele pregled i savet o svojoj bolesti i lečenju, Podgorica je blizu. Za one koji nisu u mogućnosti da dođu, šalju mi mejlom, preko Poliklinike, molbe za stručno mišljenje, koje brzo dobijaju.
Dosad je prof. dr Basara lečila više od 50.000 onkoloških i hematoloških pacijenata i obavila transplantaciju matičnih ćelija kod 2.500 pacijenata.
Da li na ovim prostorima ima više onkoloških i hematoloških bolesti nego u Zapadnoj Evropi?
- Netačno je da na balkanskim prostorima ima više onkoloških i hematoloških bolesti nego u Zapadnoj Evropi. U Nemačkoj i u ostalim zemljama Zapadne Evrope postoje registri malignih bolesti i prijava bolesnika je zakonski u anonimiziranoj formi regulisana. To znači da su svi onkološki i hematološki centri, tj. sve klinike koje se bave lečenjem malignih bolesti, u obavezi da prijavljuju pacijente u registar. Statistika je tačna, i u Nemačkoj se godišnje dijagnostikuje oko 500.000 novootkrivenih bolesnika s malignim bolestima, što predstavlja oko 0,6% od ukupnog stanovništva. U Srbiji i okolnim balkanskim zemljama je incidenca obolevanja od malignih bolesti slična.
Šta tačno podrazumeva ciljana terapija u lečenju hematoloških i onkoloških bolesnika koju vi primenjujete? Zašto se ona naziva terapijom budućnosti?
- Ciljana terapija podrazumeva primenu lekova koji deluju na maligne ćelije tako što se vezuju na te ćelije i ubijaju ih. Međutim, ova terapija može da se primeni samo kod bolesti kod kojih ćelije imaju "cilj" na koji ciljana terapija može da deluje. Klasičan primer je hronična mijeloidna leukemija, koja ima BCR-ABL i lek iz grupe tirozin kinaza inhibitora, "imatinib", koji se od 2000. koristi za lečenje ove leukemije. Takođe je primer uznapredovali karcinom pluća, koji pokazuje mutaciju EGFR receptora, i lek "osimertinib", koji se primenjuje u lečenju EGFR mutiranog karcinoma pluća. Od 2021. u Nemačkoj je zakonom regulisano da svaki onkološki i hematološki pacijent ima pravo na genetsko ispitivanje tzv. NGS metodom, koja je vrlo precizna, i zdravstveno osiguranje je obavezno da preuzme troškove tog ispitivanja. Kod nas u Srbiji to još uvek pacijenti plaćaju sami, u privatnim laboratorijama koje analizu šalju u inostranstvo.
Imate li podatak koliko pacijenata ste izlečili i onda kada uopšte nije izgledalo da će biti tako?
- Nisam vodila statistiku, ali mogu da vam dam podatak za bolesnike s Hodžkinovog limfoma, od kojih sam 80 odsto izlečila i danas su, svi, živi, zdravi i aktivni. Drugi primer je karcinom pluća u uznapredovalom stadijumu IIIB i IIIC, kod kojih sam kombinovanom citostatskom i zračnom terapijom, kao i imunološkom terapijom održavanja, postigla izlečenje u preko 50 odsto bolesnika.
Kakav je to osećaj?
- To je, naravno, izvanredan osećaj, jer se radi o uznapredovalim stadijumima bolesti kod kojih se tako dobar rezultat u početku lečenja ne očekuje. Svaki izlečeni pacijent mi daje snagu da i kod mnogih sledećih pacijenata primenim optimalnu individualnu terapiju, osmišljenu baš za tog pacijenta.
Kada vam je tokom boravka u Nemačkoj bilo najteže i zašto?
- Najteže mi je bilo na samom početku 1997. Nismo uopšte poznavali društveni i obrazovni sistem u Nemačkoj, te godine nam je bilo najvažnije da naučimo dobro nemački jezik, posebno je bilo važno da se sin i ćerka uklope u školski sistem. Uz to sam učila i metodu transplantacije matičnih ćelija hematopoeze i onkologiju, jer su u Nemačkoj supspecijalizacija iz hematologije i onkologije objedinjene u jednu oblast, hematoonkologiju. U tom periodu su nam saveti prijatelja, koje smo stekli preko aktivnosti naše dece, bili od velike pomoći.
Koje su osnovne razlike, osim one izražene u visini plate - biti lekar u Nemačkoj i raditi taj isti posao u Srbiji?
- Osnovna razlika je u tome da, kao lekar na specijalizaciji u Nemačkoj, treba da brojkama ispunite čitav katalog različitih veština, što nije nešto samo na papiru, već se to i kontroliše. Niko ne dobija potpis i karakteristiku bez ispunjenog kataloga. Znači specijalizacija, na primer interne medicine, može da traje najmanje pet godina, ali i mnogo duže od toga, ako niste ispunili sve veštine predviđene katalogom. Kada završi specijalizaciju, lekar se odlučuje ili da ostane u bolnici ili da ide u privatnu praksu, ne postoji nikakva mogućnost da se radi i jedno i drugo. Osim toga, zna se da je pacijent najvažniji u zdravstvenom sistemu, i procesi u bolnicama i privatnim praksama se tako planiraju, da pacijent što manje čeka, da se sprovede brza i racionalna dijagnostika, da se stanje svakog pacijenta prikaže interdisciplinarnom timu lekara i da pacijent stekne poverenje u svoga lekara. I, naravno, sve procedure i analize plaća zdravstveno osiguranje, a ne pacijent lično, kao što je trenutno situacija u Srbiji.
Na šta ste u svojoj bogatoj karijeri najponosniji?
- Najponosnija sam na uspeh cele porodice, jer mi moja karijera ništa ne bi značila da je porodica zbog toga bila zapostavljena. Na svu sreću, do toga nije došlo, i deca i njihovi partneri i naši unuci su postali ne samo dobri ljudi već i stručnjaci u oblastima kojima se bave.
Mnogo toga ste uradili, imate uspešnu karijeru i porodicu na koju ste jako ponosni. Da li vam je ipak neka želja ostala neostvarena?
- Da jednom letim padobranom. Ta će mi želja, nažalost, ostati neostvarena jer se u mojim godinama to ne radi, a kada sam možda i mogla, nisam imala vremena.
Dr Nadežda Basara je rođena u Beogradu, gde je završila medicinu, odbranila specijalistički, magistarski i doktorski rad. Poseduje tri državljanstva: srpsko, nemačko i crnogorsko. Dobitnica je najviših priznanja predsednika Srbije i predsednika Crne Gore. Malteški red Nemačke joj je uručio najviše priznanje koje dodeljuju Malteški vitezovi, Zlatnu plaketu za zasluge u lečenju pacijenata, kao dosad prvoj doktorki pravoslavne vere.
Prva žena i doktorka u istoriji SPC koja je dobila najviše odlikovanje
Patrijarh Porfirije je doktorki Basari u ime Srpske pravoslavne crkve pre tri godine dodelio najviši orden - Orden Svetog Save drugog reda, za humanost i lečenje srpskih pacijenata. To je bilo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve da jedna žena i doktorka dobije najviše crkveno odlikovanje.
Udata je za Branislava, inženjera, koji pored redovnog posla obavlja, i dan-danas u penziji, PR funkciju. Imaju dvoje dece, Vukašina i Miljanu, i troje unučadi.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
