Stefan već 10 godina ne može bez srčane pumpe: Nikome ne bih poželeo da zna kako izgleda život na baterije

Jedno sasvim obično jutro pre 13. godina u potpunosti je promenilo život Stefana Đorđevića (34) iz sela Bošnajci kod Leskovca. Spremao se za odlazak na ispit, kada je iznenada iskašljao krv. Prva sumnja bila je da nešto nije u redu sa plućima, ali nakon pregleda, lekari su ustanovili da je srce dosta uvećano i da je jedino trajno rešenje transplantacija organa. 2014. ugrađena mu je srčana pumpa koja je samo trenutno rešenje.

Transplantacija nije moguća u Srbiji

Stefan je bio na listi za transplantaciju i tri puta dobijao poziv, međutim, nijednom nije bio dovoljno kompatibilan. Kasnije je došlo do komplikacija njegovog zdravstvenog stanja, zbog čega više nije moguće da bude transplantiran u Srbiji, pa je skinut sa liste.

- Trenutno nisam ni na jednoj listi. Smatram da je za podizanje svesti nacije o doniranju organa potrebno organizovati što više tribina na kojima će se o tome pričati, raditi na demantovanju svih dezinformacija koje kruže među narodom kada su transplanatcije u pitanju, kao i što veće učešće medija u toj temi. Takođe, smatram da je stav Srpske pravoslavne crkve od izuzetnog značaja i da može uticati promenu generalnog stava našeg stanovništva po ovom pitanju.

Tražio sam pomoć u Nemačkoj, Švajcarskoj, Turskoj, Belorusiji...

Nakon toga pokušao da pronađe rešenje u inostranstvu, ali su prepreke nastavile da se nižu.

- Čim je utvrđena alergija na heparin konzilijum je jednoglasno dao mišljenje za nastavak lečenja i transplantaciju u inostratsvo (još 2018. godine). Krenuo sam da tragam za klinikom koja će prihvatiti moj slučaj. Najpre sam pokušao sa Austrijom i klinikom u Beču, gde sam odbijen, budući da nemaju saradnju sa našom zemljom i da, pre njihovim rečima, ne planiraju dalju saradnju sa zemljama Balkana. Odmah potom sam redom pokušao Grac, par klinika u Nemačkoj, Švajcarskoj, Turskoj, Velikoj Britaniji i Belorusiji.

Stefan kaže da je to bio jedini pokušaj do sada koji je obećavao da bude uspešan, ali nažalost, potraga se nastavlja.

- Ono što je sigurno jeste da je za rešavanje mog problema potrebno uključivanje državnog vrha, jer smo, ja kao pojedinac i institucije koje stoje iza mene, nemoćni za rešavanje međudržavnih relacija.

Srčana pumpa ne može biti trajno rešenje

2014. godine ugrađena mu je mehanička potpora, odnosno srčana pumpa (LVAD) i 1. oktobra ove godine navršiće se punih 10 godina od ugradnje.

- Pumpa nije trajno rešenje i ne može biti, zbog svih rizika koje nosi njeno postojanje. Svaki dan predstavlja izazov za sebe, jer se svakog dana nešto desi. Ako se i ne desi, tu je psiha da odradi svoje. Budući da je za rad pumpe potreban izvor električnog napajanja, ja bukvalno živim na baterije koje nosim u torbici. Baterije su povezane sa kontrolerom pumpe, a zatim kabl koji vodi od kontrolera do pumpe prišivene za srce prolazi kroz stomak, pa na stomaku imam bukvalno otvorenu ranu koju je potrebno održavati sterilnim priborom i antisepticima, kako ne bi došlo do infekcije - kaže Stefan.

Moja dva sina mi daju najveću snagu

Ovom hrabrom mladom čoveku najjači vetar u leđa daje porodica, njegova supruga i dva sina.

- Moja najveća podrška je od početka moja porodica, naravno. Moja majka, otac, supruga. Međutim, moje najveće ohrabrenje kroz čitavu ovu borbu jesu moja dva sina, koji mi daju vetar u leđa, motivaciju i strpljenje da guram dalje, tragam, čekam. Najviše me u životu drži slika koju imam u glavi, a to je da moja deca dočekaju zdravog oca, koji može da im pruži sve one sitnice koje inače zdravi ljudi mogu. Budući da sam kod kuće, dosta vremena provodim sa njima i zbog toga se osećam blagosloveno, bez obzira na težinu mog stanja.

Veća je šansa da će nam zatrebati organ, nego da budete donor

Stefanova poruka ljudima koji su u sličnoj situaciji jeste da ne odustaju, da pronađu u nekome ili nečemu motivaciju za dalju borbu i da istraju u tome, jer bolji dani moraju doći.

- Ako sam na nečemu zahvalan u celom ovom problemu, to je na upoznavanju predivnih ljudi iz udruženja "Zajedno za novi život", čiji sam član već par godina. Članovi ovog udruženja su ljudi koji čekaju transplantaciju i oni koji su je, hvala Bogu, dočekali. Ovo udruženje čini sve napore sa ciljem širenja svesti o značaju transplantacija i pruža sve informacije o ovoj temi putem konferencija, sastanaka, tribina i društvenih mreža. Radostan sam što sam deo tog tima i što iole mogu doprineti da neko, možda kroz moju ili nečiju priču, shvati i spozna značaj doniranja organa, jer je statistički veća verovatnoća da će nam zatrebati organ, nego da budemo donori.

Olivera Marković

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.