Iako sam lekar, strahovi tokom vantelesne oplodnje bili su ogromni: Pitala sam se šta će mi to? Vojinove okice dale su mi odgovor

Po struci lekar, predavač na Medicinskom faklutetu, potkovana znanjem, ali kada je reč o vantelesnoj oplodnji, Irena Vuković je žena baš kao i svaka od nas, pa i kada je morala da se suoči sa svim izazovima koje nosi proces vantelesne oplodnje.

- Kod mene su provereni hormoni, brisevi za oba učesnika, kako to volim da kažem, i spermogram, a rezultati su bili u okvirima referentnih vrednosti. Otkrila sam da imam insulinsku rezistenciju i počela sa terapijom. U narednih šest meseci sam bila na terapiji i čekali smo da vidimo da li će se nakon toga trudnoća desiti prirodnim putem, a onda smo krenuli sa inseminacijama - objašnjava doktorka.

Pacijent bez tegoba

Ove procedure su za nju bile jako frustrirajuć momenat, jer je iz literature znala da je uspešnost jako mala, čak i kada je spermogram fantastičan.

- Nakon jednog od tih postupaka sam dobila reakciju i dalje mi nije jasno zbog čega se desilo. Imala sam vrlo jake bolove u abdomenu, grčeve, i mislila sam da se ko zna šta sad tu dogodilo. Odmah sam otišla na pregled, ali ništa nije pronađeno, osim da suleukociti bili preko 20.000. Do tog momenta su biliu okviru referentnih vrednosti. Ja sam dobila antibiotsku terapiju, naravno u konsultaciji sa ginekologom. To je prošlo bez komplikacija, ali je meni kao negativno iskustvo ostao taj osećaj da dođete potpuno zdravi, a izađete bolesni. I ne samo to, nego se svuda tretirate kao pacijent i prolazite kroz gomilu procedura, a dobro se osećate.

Za sebe kaže da je jako loš pacijent, iako je lekar, boji se igle, braunile, krvi ako nije tuđa, već njena. Plašila se i hormonske terapije, neophodne na VTO putu radi stimulacije jajnika, a za strahove tvrdi da proističu iz njenog karaktera i potrebe da sve drži pod kontrolom, ali i činjenice da je lekar i da je svesna mnogih stvari o kojima blaženi "običan" svet ni ne sanja.

- Sa molekularnim delom sam bila upoznata, između ostalog, zato što sam pre nego što sam počela da radim na katedri za imunologiju, imala prilike nekoliko dana da budem u laboratoriji koja se bavi vantelesnom oplodnjom, dakle kao posmatrač, da vidim sve te procedure, što mi je bilo jako zanimljivo. Ono čega sam se oduvek plašila i od toga zazirala jeste sindrom hiperstimulacije jajnika, koji je retka, ali prilično ozbiljna posledica. Želela sam informaciju da li aspiracija janih ćelija može da se uradi u ciklusu koji nije stimulisan, ali sam dobila odgovor da se to ne radi, odnosno da je moguć samo kod žena kod kojih imate isti efekat sa stimulacijom ili bez. Shvatila sam da nisam kandidat i krenuli smo dalje.

Pet embriona, jedan pobednik

Irena u prvo vreme nije mogla da zamisli da samu sebe "bocka" hormonskim injekcijama, već je to radio njen partner, inače hirurg. Kasnije je i to prevazišla. Rezulatat stimulacije je bio pet embriona, od kojih je trećeg dana od oplodnje, na njeno insistiranje zbog straha od blizanačke trudnoće i svih potencijalnih komplikacija koje sa sobom nosi, (samo) jedan vraćen u matericu.

- Tu dolazimo do priče jedan od pet. Devet jajnih ćelija, sedam oplođenih, pet embriona, jedan su vratili u moju matericu. Gledala sam na ekranu mehurić vazduha u kom novi život ima samo osam ćelija. Imala sam 34 godine – granično mnogo, a uspešnost u najboljim VTO centrima je 40 odsto. Mnogo je to brojeva, znam, ali vantelesna oplodnja je takva, sva je u brojevima. Sećam se da smo čekali taj peti dan (od oplodnje) da nam jave koliko je embriona ostalo za zamrzavanje, pri čemu sam sve vreme bila u kontaktu i sa ginekologom i sa embriologom.

Dva dana nakon embriotransfera saznala je da ostali embrioni nisu preživeli, nije bilo objašnjenja zašto. Za ono najvažnije u životu nikad nema odgovora, kaže.

- A ja sam od početka bila ubeđena da meni ta vantelesna neće uspeti. I samo sam se držala mentalno za te preostale embrione i to koliko još imamo mogućih pokušaja. Bila sam uverena da ni onaj u meni nema šanse, jer mi je kao čoveku od nauke bilo nezamislivo da će taj embrion imati šansu, a da ovi u inkubatoru, u savršenim uslovima maženi i paženi, nisu imali. Devet meseci kasnije gledajući Vojina kako uporno i dosledno odbija hranu, san i sve ono što smo mi zamislili da jedna beba treba da bude ili da radi, znala sam da je trebalo da se kladim na njega. I da ću to raditi do kraja života - poručuje.

"Gde mi je granica, dokle ću moći?"

Kada joj kažu "Blago tebi, imala si sreću, uspeli ste iz prve" odgovara da jeste imala sreću u poređenju sa svim onim ženama kojima nije uspelo iz prve. Ali šta je sa ženama koje nikada nisu prošle kroz vantelesnu oplodnju? Da li njima neko, kada ostanu prirodnim putem trudne, na ulici prilazi sa "Jao, imala si mnogo sreće"? Irena nikada nije osećala stid zbog toga što nije mogla lako da ostane u drugom stanju, već neku vrstu nepravde.

- Sve vreme sam se pitala da li meni to uopšte treba u životu? Da iz punog zdravlja idem tamo da se maltretiram. Da, želim dete, naravno da želim. Ali da li ga zaista želim toliko? I koja će biti moja granica? Šta ako ne uspem iz prve? Da li će doći trenutak kada ću reći "OK, ja sad više neću da pokušavam. Dosta je više". Znate, ja kad dođem kući imam lep, sređen i ispunjen život. Razgovarala sam na tu temu sa psihijatrom u okviru besplatne psihološke podrške koju pruža udruženje IVF centar koja mi je rekla da uglavnom muškarci tako reaguju, dok su žene spremne da urade šta god im se kaže, i što im se ne kaže, samo da postanu majke. Oni su ti koji se pitaju "Da li meni ovo treba u životu?" Stvar je u tome da moja želja nije bila manja, nego je to bio moj način da se nosim sa situacijom - objašnjava na[a sagovornica.

Želja ne zna šta je nemoguće

Irena, osim što je imunolog i Vojinova mama, je i autor zbirke pripovedaka "Posveta" koju je napisala tokom porodiljskog odsustva. Knjiga nije posvećena samo roditeljstvu, već i drugim aspektima života, a za naše čitateljke je napisala sledeću pripovetku kao poruku.

"Slušaćeš ih kako ti pričaju o tvojim (vašim) opcijama. Stručna lica u belim mantilima. Ako odeš korak dalje čitaćeš na forumima preporuke i iskustva. Možda piti čajeve i moliti se onom u kog veruješ.

Izvini, ali ja nemam savet za tebe. Samo hoću da te podsetim da želja ne zna šta je nemoguće. Zato ne daj nikome da tvoju želju šamara. Ipak, s vremena na vreme, popričaj sa svojom željom. Reci joj ako si umorna od svih tih analiza, pregleda i pokušaja. Možda ti treba vreme, iako ti stalno govore da ga nemaš. Ili si pak nestrpljiva, jer sve toliko dugo traje. Iznenadiće te što su neke podrške na koje si računala izostale, a dobila si "vetar u leđa" od onih od kojih to nisi mogla ni da zamisliš. Ne očekuj (iako bi bilo lepo) da te razume žena koja kroz to nije prošla, makar ona bila tvoja sestra, majka ili najbolja prijateljica. Oslušni svoje telo i zahvali mu se. I najvažnije - obećaj sebi da ćeš biti dobro bez obzira na rezultat."

Nataša Lazović

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.