Intuicija je Gocu odvela na mamografiju i to joj je spasilo život: "Trenutak kad sam obrijala glavu, kad je trebalo da stavim periku, bio mi je najteži"

Gordana je taman otišla u penziju i spremala se da pođe za Beograd, jer je njena ćerka završavala sa porodiljskim odsustvom i trebalo je da počne da radi. Plan je bio da preuzme čuvanje unuka koji je tada imao godinu dana. Nije imala nikakve promene na dojkama, ali je vođena intuicijom odlučila da prvi put ode na mamografiju, pa onda kod ćerke.

Ginekološki pregled je prošao kako treba, sve je bilo u redu. Doktorka joj je opipala dojke i rekla da je takođe sve u redu.

- Zatražila sam uput za mamografiju, ali kako nisu imali snimke, čekali su neki tender koji je kasnio, na moje insistiranje da se to uradi sad, ili ko zna kada ću sledeći put da dođem i da li ću uopšte doći, doktorka je na uputu naznačila "hitno". Jednostavno, ta sila (intuicija) koja vas pokreće je jača od vas. Bio je 7. februar 2012. godine. 

Nakon snimanja u hodniku je sačekala doktorku. Pozvala je da uđe i rekla da se skine, jer bi trebalo da se uradi ultrazvuk.

- Pitala sam se zbog čega, kad sam upravo bila na mamografiji. Pregledala me je 20 minuta. Onda jesela, počela da kuca i rekla "ovo nije dobro". Sugerisala mi je da odmah s ovim nalazima odem u hiruršku ambulantu i zakažem pregled kod bilo kog doktora. U tom trenutku mi se srušio ceo svet. Bila sam toliko zbunjena i pometena da sam pitala gde se nalazi ambulanta- iskrena je naša sagovornica.

Na hirurškom odeljenju hodnik je bio pun žena koje čekaju. Ni sama ne zna kako je izgledala sa tom fasciklom na kojoj je pisalo mamografija, kaže. Sestra koja je uvela rekla joj je da ne brine, da to ništa ne mora da znači i zakazala kod hirurga tek za 15 dana.

"Kako nisi primetila?"

Došla je kući, a da nije ni bila svesna toga gde se nalazi.

- Moj muž je biofrapiran kad me je video, kad sam ušla na vrata. U tom trenutku me je pozvala rođena sestra, jer sam obećala da ću posle mamografije svratiti kod nje u kancelariju. Brzo je došla kod nas, a ja sam već sledeće veče otišla kod svoje prijateljice doktorke, koja me je kasnije operisala, bila je dežurna - kaže Gordana i nastavlja: 

- Kad je pogledala snimak, pitala me je "Kako ti ovo nisi primetila?". Počela je da me pregleda i priznala da ni sama ne bi posumnjala, jer je karcinom bio ispod bradavice na desnoj dojci, u centralnom delu, 1,2 cm sa 1,8 cm, a sama bradavica se nije povukla (uvukla). Limfni čvorovi nisu bili zahvaćeni (što je kasnije potvrđeno), niti otečeni. Ipak, tokom operacije, njih 17 iz desne ruke izvađeno je preventivno.

Ne lažite bližnje

Prvi šok je najveći, naglašava. Sedmog februara je saznala za karcinom, a već 22. je doktorka operisala na dan koji nije njen operativni dan, da bi se to što pre uradilo.

- Tih 15 dana dok sam prikupila sve nalaze, stigla na konzilijum i ostalo, bukvalno, nisam mogla ni da govorim, ni da plačem od šoka. U mojoj glavi se vrtelo samo jedno pitanje: "Kako ću da kažem svojoj majci, kako da kažem ćerkama?". Suprug je bio tu, sestra takođe, oni su bili jedini koji su znali od bliskih osoba. Jednostavno nisam imala snage i na kraju smo odlučili da im ne kažemo dok ne prođe operacija - priseća se naša sagovornica i savetuje:

- Danas to nikom ne bih preporučila. Ćerke su, kada su saznale, bile zgranute time što sam prećutala da sam bolesna, jer nisu male, već odrasle (obe žive u Beogradu). Pitale su se zašto nisu bile tu pored mene kad mi je bilo najpotrebnije. Zato danas savetujem svim ženama - sedite sa decom i razgovarajte, nemojte da ih lažete.

Lakše je kad svoju muku podelite 

Kad je prošla operacija, vi ste već prošli jedan deo i tada počnete da shvatate da morate da se borite, ako želite da živite, nastavlja. Još dok ste u bolnici, kad se nađete u sobi sa istima kao što ste vi, drugačije se ponašate. Porodica jeste tu, oni su oko vas, ali više plaču nego vi, više su uplašeni i to prenose na vas, a strah parališe.

- Po izlasku iz bolnice, kad sam došla da vadim konce posle sedam dana, doktorka koja me je operisala pozvala me je da dođem kod njih u udruženje. Bila sam sva snuždena, imala sam veliki rez i to mi je bilo strano. Prva četiri meseca nisam mogla da se izborim sama sa sobom, između ostalog zato što ništa nisam znala o svojoj bolesti. Doktorka mi je tada dala vodič koji je štampao udruženje "Jefimija", ali tada nisam bila u stanju ni da čitam, ni da bilo šta zapamtim - priznaje.

Tek posle, kada je već stigla do hemioterapije, kada je uzela da pregleda vodič, videla je da je u njemu sve objašnjeno. Koji su koraci dolaska do hirurga, posle toga do onkologa, do operacije? Šta znači hemioterapija, koje su nuspojave? Kako se ponašati, šta jesti, šta piti? Šta je zračenje? Šta su biološke terapije? Koji tipovi raka dojke postoje?

Kada savladate strah to je pola posla

Gordana je dobila četiri ciklusa hemioterapije (jer je kancer otkriven na vreme) koje je dobro podnela, iako se vrlo plašila neželjenih dejstava. Znala je da u tom periodu najvažnije jačati organizam, piti što više prirodnih sokova, zdravo se hraniti. Jednu nuspojavu ipak nije mogla da izbegne, a to je gubitak kose.

- Taj trenutak, kad sam obrijala glavu, kad je trebalo da stavim periku, pamtiću dok sam živa. I to ženama najteže pada. Posle sam razmišljala, verovatno je to ogoljavanje koje vas na kraju čeka: "Zar posle svega, svih muka koje sam prošla, moram još i da pokažem taj simbol da sam bolesna?". Ali, sve se to prihvati i prođe. U svemu ovome je najgori strah, kada savladate strah, to već postaje nešto drugo, pola posla ste obavili.

Iz pepela

Shvatila je da je počela da se diže iz pepela, krenula da uči o svojoj bolesti, da čita što više da bi znala šta može da očekuje. Mnogo joj je pomoglo to što se priključila udruženju i što je počela da ide na konvencije onkoloških pacijenata, na različite edukacije. Kako kaže, ojačala je. 

- Pored toga, u udruženju sam se susrela sa ženama koje su bile operisane pre 8, 12, 20, 22 godine, i videla sam da se smeju i da im je sve lepo. Shvatila sam da život postoji i posle raka dojke - poručuje.

Negujte svoj organizam i pratite šta vam poručuje

Sedam godina nakon operacije Gordana je dobila bakteriju u krvi. Običnu, banalnu, koja je ušla kroz kožu, ali koju lekari nisu mogli da odmah otkriju. Dobila je groznicu i ležala u bolnici, prvo 15 dana u Užicu, a potom isto toliko u Beogradu. Sve vreme je pila antibiotike širokog spektra, ali čim bi prošlo dejstvo, groznica se vraćala. To je trajalo šest meseci, oslabila je 12 kilograma i jedva se izborila, kaže da je tada mogla da umre.

A onda, posle infekcije, pojavile su se metastaze na drugom pršljenu. Simptom koji je odveo kod lekara bio je bol nalik onom kada vas bole bubrezi. Prepisana joj je zračna terapija, a sada pije lek. Bolest se nije više vraćala.

- Metastaze su se javile zato što mi je pao imunitet. Zbog toga na skupovima i radionicama koje držimo ženama uvek potenciram da to što su operisane i završile sa svim terapijama ne znači da su odzdravile. Organizam bi trebalo da se neguje, da se jača i da se prati svaki njegov znak, jer kod ove bolesti nikad ne znate kada može da se vrati. Dakle, pratite signale. Koliko može doktor da vam pomogne, toliko i sami sebi možete - poručuje.

Nataša Lazović

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.