Glumica Nađa Rodić o borbi s rakom dojke: Hrabro sam se suočila sa dijagnozom, izgurala 32 hemoterapije, slomilo me tek kad sam ostala bez kose

Danas svojim primerom istrajnosti i hrabrosti, prenosi drugim ženama veoma važnu poruku o tome kako da, što je moguće bezbolnije, prođu kroz borbu sa rakom dojke, koju je i ona prošla. 

Nađa je zabrinuta dočekala jutro, i sa suprugom se odmah uputila lekaru. 

- Ta noć je bila mnogo burna, strašna, plakala sam i jedva čekala da svane. Moj suprug je odmah rekao da moramo da idemo na onkologiju. Doktorka je odmah kada je opipala rekla: “Ne znamo tačno, ali je sumnjivo.” Onda je usledila mamografija i konzilijum i ja sam se nekako smirila, mislila sam da neće meni ništa da se desi.

Neće meni ništa da bude, sve će to biti u redu

Nađa oduvek u sebi nosi lavovsku energiju i borbenost, ali i veru da će sve biti dobro.

- Pošto sam taj lavovski znak uvek mislim da za sve postoji rešenje i da sve može da bude dobro. Kada sam krenula na konzilijum doterala sam se najlepše što sam mogla. Kada sam ušla svi doktori su bili ozbiljni, a ja nasmejana. Onda je doktor Pošarac rekao: “Znate li Vi od čega ste bolesni?” I posle su prepričavali moj odgovori. Ja kažem : “Da znam, ali nemojte da se sekirate, neće meni ništa da bude, sve će to da bude u redu i dobro.”

Operisao ju je čuveni doktor Vladan Prošarac.

- Odnos osoblja na onkologiji je bio divan. To su sve bile mlade sestre. Ležala sam posle anestezije, jedna od njih dolazi i pregleda mi tu levu stranu i kaže: "Samo vi spavajte, ja sam došla da proverim da li je sve u redu.” To je bio jedan fantastičan odnos.

Uradili smo sve što smo mogli - sve je u Božjim i Vašim rukama

Nađa nije imala zračenje pošto je tumor bio veličine dva ipo centimetra.

- Tek kada pređe tri, onda mora prvo da se smanji, da mogu da ga operišu. Ja sam tako krenula na hemoterapije. A kada sam bila na previjanju, doktor Pošarac mi je rekao: “Nađa, ja sam uradio sve najbolje što sam mogao. A sada samo da znate, sve je u Božjim rukama i u Vašim rukama. Ako budete plakali, tugovali, ništa ne vredi ovo što sam ja uradio.”

Primila je ukupno 32 hemoterapije, i kaže da ih je relatovno dobro podnosila. 

- U periodu kada su krenule hemoterapije, ja sam ocenjena da sam u dobrom fizičkom stanju, tako da ja nisam imala te neke mučnine, povraćanje, da su morali da prekidaju terapiju. Jedino sam, kada krenu da daju terapiju osećala sam malaksalost, tako da smo svi koji smo primali terapiju uvek morali da dolazimo sa pratnjom. Imala sam ukupno 32 terapije jer je tumor bio nezgodan malo. Dva puta su slali na histopatološki nalaz na provere. Dok sam primala terapiju doktori su mi govorili da bi trebalo postpuno da se opustim I da ne mislim ni na šta drugo, da godinu dana mirujem I da se sve polako vrati na svoje mesto da će sve biti u redu.

I dalje pamtim hladan, odvratan zvuk mašinice kod frizera

Priznaje da joj je najtraumatičnije bilo šišanje i da nikako nije mogla da se pogleda u ogledalo bez kose, pa je nosila periku. 

- Svi su govorili, kosa će da opadne. Moja ćerka je dogovorila sa svojom frizerkom da dođem kod nje da me ošiša. Sa ćerkom sam pričala da ne bih volela da me ošiša do glave nego da mi ostavi kratku kosu, da se ja naviknem, pa kako bude. Međutim, kada sam sela u stolicu nisam ni primetila kada je frizerka uzela mašinicu i krenula. Da li verujete da ja još uvek pamtim taj zvuk? Hladan, odvratan. I kada sam videla ceo pramen počela sam da plačem, a počela je i ona da plače. I tada mi je moja ćerka rekla: “ Mama, ako se ne smeješ, sada ću i ja odmah do glave da se ošišam!” Imala je spremljenu periku, koju smo kupile mesec dana pre toga, prelepa. Svi savetuju da se uvek šiša "do glave" kako se ne biste dodatno stresirali dok gledate kako vam kosa postepeno opada. Nikako nisam mogla sebe da gledam bez kose. U kupatilo sam ulazila sa ugašenim svetlom.

Nađa se hranila zdravo, vežbala je jogu, pa nije moglo da je zaobiđe pitanje “Zašto baš meni?". To su se pitale i druge žene koje su bile sa njom tada u bolničkoj sobi, a neke od njih bile su i vegetarijanci.

- Uopšte nije toliko do ishrane, to su nam mnogo puta govorili. Kod nas je u bolnicu četvrtkom dolazio sveštenik i kroz razgovor sa njim shvatile smo da nismo “kažnjene” zbog nečega, već da je bolest opomena da bolje brinemo o sebi i svom organizmu. 

Kaže da ju je ovo iskustvo dosta promenilo i da više ne brine toliko za sve kao što je ranije imala običaj. 

- Ovo iskustvo je me svakako promenilo. Ja sam uvek bila paničar, za decu, za porodicu. Imam sina i ćerku, unuke i praunuke. Sada nekako imam slobodu, skoro da nemam strepnju. Ni za koga više. Jer sam ceo život bila u trci, u jurnjavi, pozorište, probe, mala deca, škola, domaći zadaci, pa onda naredni dan ustajanje u šest sati I kroz to vidim koliko žena može da bude jaka.

Rasplakala sam se na prvoj kontroli

Do sada je kontrole imala na godinu dana. I dalje pamti kako se osećala prilikom prvog odlaska lekaru nakon operacije.

- Kada sam pri put išla na kontrolu kod dr Snežane Šušnjar, ja sam se toliko rasplakala. Neka tuga me uhvatila, da li ću moći da budem sa unucima? Da li ću moći još da budem sa mojom porodicom? Hvala Bogu, imam lepu i dobru porodicu. Ona mi je tada rekla toliko lepih i toplih reči. To mnogo znači, pogotovo za onkološke pacijente.

Nađa poručuje svima da bi trebalo samo što više se smejati i grliti.

- To je velika istina. Ima, recimo, osoba kojima je sve OK, zdrave su, a ništa im nikad nije lepo i nikad nisu zadovoljne. E to nije dobro. Ja strepnju više ne osećam. Ona je mene mučila. Onda sam shvatila da se neke stvari ne mogu izbeći. Ali o njima ne treba razmišljati, uopšte. Samo treba reći: “Došlo je, nije dobro, ali proći će.” Kao što prođe ono što je dobro, tako prođe i ono što nije dobro.

Monodrama za pacijentkinje onkologije

Tokom lečenja prestala je da igra, ali čim se malo oporavila, svoju monodramu igrala je za pacijentikinje na onkologiji. 

- Ja sam pre bolesti napisala jako lepu monodramu, komedija je u pitanju. Igrala sam je u šabačkom pozorištu. I taman kada sam tamo počela da igram zadesila me je bolest i onda je to više nije bilo moguće. Ali čim sam prezdravila, igrala sam na onkologiji, u amfiteatru. Gledala sam te žene kako sede i razmišljala kako sam ja tu isto nekada sedela. 

Smatra da je važno da se o malignim bolestima govori na malo drugačiji način nego što je to uobičajeno. 

- Te žene su me tada grlile, plakale, pitale koliko je godina prošlo od moje dijagnoze, to je njih zanimalo. Zato uvek kažem da ne bi trebalo nikada da se govori “opaka bolest”. I ne treba da se kaže “sve zavisi koliki će biti period preživljavanja”. Ta reč ne bi trebalo da se upotrebljava. Svaka žena koja misli da će biti dobro i da će ozdraviti, ona je ozdravila.

Ništa nije tako crno, kao što je nebo plavo!

Nađa je tokom terapija rešila da piše dnevnik o svojim iskustvima, ne sluteći da će se to na kraju pretvoriti u knjigu. 

- Uvek sam pisala lepo, ali nisam imala vremena od pozorišta, pevanja. I odjednom je meni došla ideja, što ne bih pisala dnevnik. Međutim, ja sam pisala po tri sata. Od početka sam pisala šta mi se dešavalo, moje misli. I kada je akademik, Radomir Ivanović, pročitao, rekao je da je ta knjiga jako potrebita svim ženama, tako se izrazio, i onima koje su bolesne, ali i onima koje nisu.  

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.