Olivera je pobedila lupus i rak jednjaka, pa u 79. godini stala pred matičara: "Pažnja, ljubav i poštovanje su najjači lek"

Oliverina živopisna biografija i životna radost kojom zrači iako je ušla u 9. deceniju života, jasno ukazuju da za ovu hrabru ženu predaja nikada nije bila opcija. Nije ustuknula kada joj je 1977. godine otkriven atipčni sistemski lupus, a stoički je podnela i saznanje da boluje od kancera. 

- Naša porodica je bila mnogobrojna, a dom komforan i ispunjen ljubavlju. Pored supruga i naše dvoje dece s nama su živeli i moj svekar, njegova druga žena, moja majka i tetka. Zahvaljujući sređenoj porodičnoj situaciji i pomoći koju sam od svih dobijala - moj lupus je doveden u fazu remisije, u kojoj je i danas. 

Tuga zbog smrti muža mi je razarala dušu

Život je, međutim, za Oliveru spremio još jedan, mnogo teži udarac. 

- Do 2019. godine stvari su išle uobičajenim tokom. Deca su otišla na školovanje u inostranstvo, stariji članovi porodice odlazili su po redu. A onda je u maju pre pet godina otišao i moj suprug. Teško sam to podnela, samoća mi je razdirala dušu. U naš dom, nekada prepun smeha, uselila se tuga koja me je gušila. Ali čovek i s prazninom u duši mora da nastavi dalje... 

Olivera je, kaže, redovno išla na preventivne preglede. Vodila je računa o svom zdravlju. 

- Početkom 2020. godine išla sam na kolonoskopiju, to sam radila na tri godine, skidani su mi i polipi kojima sam bila sklona. Nisam ništa prepuštala slučaju zbog porodične istorije bolesti - baka po ocu umrla je od raka debelog creva, otac se na vreme operisao, a majka je umrla od karcinoma dojke. Mučila me je kiselina, pa mi je urađena i gastroskopija, nakon čega mi je rečeno da se javim za pet godina.

Spokojna što su rezultati zdravstvenih analiza pokazali da je s njenim zdravljem sve u redu, Olivera je otišla kod ćerke u Nemačku da mesec dana bude sa unucima. 

- U to vreme počinje korona i ja neplanirano ostajem kod ćerke četiri meseca. Tokom boravka u Nemačkoj stomak mi je bio nadut, nisam imala apetit, ali nemački lekar, pogledavši nalaze iz Begrada i nakon palpatornog pregleda, urađene analize krvne slike, nije uočio ništa što bi prema njegovom mišljenju bilo alarmantno. Rekao mi je da se sve to dešava zbog promene klime, vode, načina života, ishrane...

Iza podmuklih simptoma krio se karcinom jednjaka

U junu se vraća za Beograd, a kako simptomi koji su je mučili nisu nestali, njen sin je insistirao da ponovo ode na gastroskopiju. Bio je to dobar savet...

- Nakon ponovljene gastroskopije usledio je šok - dobila sam dijagnozu karcinoma jednjakau 3. stadijumu. Tumor je bio veliki, lekari su rekli da ne mogu da me operišu dok prethodno ne odradim bar četiri hemioterapije. Imala sam 77 godina kada mi je postavljena dijagnoza, ali nisam paničila niti sam pomislila kao da je to moj kraj. U glavi mi je bilo da me bog još ne zove, i da sam potrebna mojoj deci. Jednostavno sam osećala da ću ja to da prebolim kao i svaku drugu bolest.

Da bi pobedila podmuklog neprijatelja koji je napao njen organizam, Olivera se strikto pridržavala lekarskih upustava, ali primenjivala je i pomoćne metode poput - teta hilinga (metoda kojom otkrivamo i menjamo svoja verovanja i osećanja koja nas blokiraju i ograničavaju, a nalaze se u podsvesti) i muzike sa porukama za ozdravljenje.

- Ta muzika mi nedostaje i sada, ona se sastoji od zvukova prirode - žubora vode, zvuka vetra, šuštanja lišća, cvrkuta ptica, a u pozadini su nečujne sublimirane poruke. Moj sin me uputio na oba tretmana, i verujem da su oni najviše pomogli da se veličina mog karcinoma dovede u stanje da se može uraditi laparoskopska operacija. Kako je Prva hirurška klinika bila u kovid sistemo, operisana sam na privatnoj bolnici. Operisao me prof.dr. Miloš Bjelović, a operacija je trajala oko osam sati. Ni tada nisam klonula duhom, verovala sam od početka u izlečenje. Želela sam da vidim svoje unuke kako odrastaju i postaju ljudi, a znala sam i da bi mojoj deci moja smrt tada teško pala, jer se još nisu oporavili od gubitka oca. Moj moto koji me gurao napred bio je: "Bog je veliki i jedini i samo on odlučuje". 

Samoća mi je donela bolest

Uz Oliveru su sve vreme bila njena deca, brat Božidar i Milica, žena koju je porodica angažovala da brine o njoj tokom oporavka. 

- Novembra 2022 osećala sam se zdravom, i nije mi više trebala Miličina svaki dan. Tada sam shvatila da mi je društvo najvažnije, i da je koren moga nezdovoljstva izazvanog samoćom i doveo do bolesti.

Olivera je tada izabrala ljubav, svog Acu sa kojim je danas u srećnom braku. 

-  Odlučila sam da počnem život sa sadašnjim mužem koji je u januaru 2023. godine došao kod mene iz Kragujevca, i od tada se nismo  rastajali. Svaki dan nam je ispunjen radošću, lepo nam je kada smo zajedno. Venčali smo se u aprilu 2023. i uživamo u svakom danu. Mislim da je najvažnija stvar za staru osobu da je okružena pažnjom, ljubavlju i poštovanjem. Nema boljeg recepta za prevazilaženje svih bolesti, tegoba i starosti. Moja deca i unuci su lepo prihvatili mog supruga, znaju da mi je dobro i da nisam sama. Svima kažem: "Pomozite svojoj deci time što ćete naći srodnu dušu s kojom će te deliti starost, a svoju decu osloboditi eventualnog osećanja krivice da su vas zapostavili, što se kod njih, bez obzira na neopravdanost takvog osećanja, često javlja.

Ljubav je najbolji eliksir za dobro zdravlje

Olivera se nikada ne žali, na život gleda s ogromnim optimizmom.

- Iako me muči kiselina, imam protokol za spavanje na leđima, česti kašalj i neuropatiju perifernih nerava u ekstremitetima, a koje su posledica hemoterapije, kada me pitaju kako sam, uvek kažem: "Odlično". Šta god da vas u životu snađe nemojte se ni slučajno predavati, mozak je najvažniji, a bog je tu da usliši naše molitve - kaže ova hrabra žena.

Pročitajte: Bolest refluksa nije samo žgaravica: Stručnjak sa Mejo klinike otkriva koje komplikacije može da napravi, uključujući i rak jednjaka

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.