Marija je na maturskoj večeri protezu nosila s ponosom: Zbog raka je ostala bez noge sa 6 godina, a danas njena hrabrost inspiriše celu Srbiju
Marija Filipović (15) imala je samo šest godina kada joj je otkriven sarkom. Zbog bolesti je ostala bez noge, ali nije dozvolila da joj to sruši snove. Na maturskoj večeri pojavila se sa osmehom, u kratkoj suknjici, lepa, hrabra i svoja. Nije se trudila da sakrije svoju protezu – naprotiv nosila ju je sa ponosom, kao znak pobede.
Na prvi pogled, Marija iz Novog Karlovca je obična tinejdžerka – nasmejana, druželjubiva, sa svim peticama u knjižici, i puna planova za budućnost. Ali njena priča krije duboku životnu borbu koju je vodila još od detinjstva.
Sve je počelo kada je imala samo šest godina. Prvo je osetila bol u peti, ali tada lekarski pregledi nisu pokazali ništa neobično. Tek nekoliko meseci kasnije, u avgustu 2016. godine, novi rendgenski snimak otkrio je strašnu istinu – Ewingov sarkom, redak i opasan tumor kostiju. Tada je počela Marijina borba – borba jedne devojčice, jedne porodice, protiv neizvesnosti, bola i straha.
- Bilo je zaista strašno. Od tog avgusta kada je počela naša borba za Marijin život ništa više nije bilo isto. Od prvog dana ona više nije smela da se oslanja na nogu. Bila je vezana za krevet, pa za štake... Sve je bilo jako teško - priseća se njena majka, Slađana Filipović.
Najveći udarac - amputacija noge
Sledi niz hemoterapija koje su je potpuno iscrpljivale. Počela je da gubi kosu, a najteži trenutak za celu porodicu bio je kada su lekari saopštili da noga mora biti amputirana.
- To je bio najveći udarac – saznanje da će morati da joj amputiraju nogu. Bolelo me je što nisam mogla da je zaštitim. Ipak, znala sam da moram da budem jaka zbog nje - kaže Slađana.
U tim najtežim danima, porodica je bila stub podrške. Snaga koja ne uzmiče pred opakom bolešću.
- Najveća podrška meni bio je suprug, pa onda i ostali članovi porodice. Bez njih ne bih izdržala.
Lečenje je trajalo godinu dana. Iako fizički iscrpljena, Marija nikada nije izgubila svoj vedar duh.
- Ona je jedno veoma veselo dete. Uvek gleda sa vedrije strane. Puna je ljubavi i nesebično je širi oko sebe - ponosno priča Slađana.
Slađana je Mariji rekla "da se u njenoj nozi nešto pokvarilo i da lekari moraju da odšrafe taj deo tela".
- Pitala je da li će da joj poraste druga noga, a ja sam rekla da neće više nikad izrasti nova, ali da će dobiti drugu nogu od posebnog materijala s kojom će moći da radi sve kao i pre.
Marija planira da studira medicinu
Danas, Marija završava osmi razred. Planira da upiše gimnaziju, a jednog dana želi da studira medicinu – kako bi mogla da pomaže drugima, kao što su i njoj pomagali. Mašta o tome da se preseli u Beograd i započne novo poglavlje života.
Na maturskoj večeri pojavila se sa osmehom, u kratkoj suknjici, lepa, hrabra i svoja. Nije se trudila da sakrije svoju protezu – naprotiv, nosila ju je sa ponosom, kao znak svoje pobede.
- Najviše sam naučila baš od nje – od Marije. Naučila me je šta znači biti istinski hrabar - kaže Slađana.
Svima poručuje da nikada ne gube nadu
Marijina priča nije samo priča o bolesti. To je priča o ljubavi, porodici, snazi i veri. To je priča o devojčici koja nije dozvolila da joj život oduzme osmeh.
- Moja poruka svima koji se u ovom trenutku suočavaju sa nekim teškim izazovom jeste: "Uvek budite pozitivni! Šta god da se dešava verujte da će sve proći. Nikada ne gubite nadu jer svaka bol koja nas zadesi sutra nas čini jačima - kaže Marija.
Zato, kad god pomislimo da ne možemo dalje, setimo se Marije. Jer ona je dokaz da nije važno šta ti se desi – važno je kako odlučiš da živiš dalje. A ona je izabrala da živi hrabro i sa osmehom na licu.
· Reaguj
Revolucija u dijagnostici i lečenju venske bolesti: Razvija se tiho, ali uporno, poručuje akademik Đorđe Radak