Anastasiji je sa 20 godina otkriven rak jajnika: Bila sam sama kad mi je lekar saopštio dijagnozu – sve u meni je vrištalo: "Hoću da živim"

- U godinama kada većina upoznaje nove ljude, započinje nove priče i gradi svoje puteve, moj život je izabrao drugačiji smer. Krenuo je stazom ispunjenom borbom, lekarskim dijagnozama, bolničkim hodnicima i neizvesnošću. Rak jajnika ušao je u moj život prerano, tiho — ali s njim je stigla i snaga koju nisam ni slutila da nosim u sebi - priča za Kurir.Zdravlje.rs  Anastasija Arsić.

Počelo je sa bolom u predelu jajnika

- U početku sam osećala bol u predelu jajnika, ali iskreno, nisam tome pridavala veći značaj. Kao i mnoge žene, mislila sam da je to samo uobičajen bol pred menstruaciju — onaj poznati, “normalni” osećaj koji dođe i prođe. Međutim, ovoga puta bol je postajao sve jači i proširio se na ceo stomak.

Desilo se to tokom noći, sa subote na nedelju, i tada je već počela da sluti da nešto nije kako treba. Pozvala je mamu, i zajedno su  otišle na urgentni prijem. Lekari su u počektu gledali a taj bol isto kao i Anastasija, sumnjali su na neku upalu ili da joj je pukla cista.

Međutim, tokom pregleda uočeno je da postoji vidljiva izbočina u predelu donjeg stomaka koja se nije povlačila čak ni kad legne. Odmah su je uputili na ultrazvuk i vađenje krvi. Tu zapravo i počinje njena borba. Nakon CT snimanja došla je najteža sumnja - na rak jajnika.

Nikada neću zaboraviti osećaj kada sam saznala svoju dijagnozu

- Bilo je prilično kasno. Moji roditelji su već otišli jer sam morala da ostanem u bolnici. Bila sam potpuno sama kada je lekar došao i saopštio mi dijagnozu. Noć, bolnička soba, tišina. Koliko god pokušavali da ostanete jaki - tada je to nemoguće. Sećam se da sam se samo slomila i jedva uspela da iskucam mami poruku da je u pitanju rak, da ne brine, da ćemo se čuti ujutru. Ostala sam u krevetu sama sa svojim mislima - priseća se naša sagovornica.

Roditelji, kao i uvek, pokušavali su da sakriju svaki strah, svaku suzu i brigu — sve što bi moglo da zabrine Anastasiju. Naravno, bezuspešno...

Deca vide i ono što odrasli misle da su vešto prikrili. A kako i sakriti brigu kada dete već posle dva dana od postavljene dijagnoze odlazi na operacioni sto?

- U tim teškim trenucima, pored roditelja, najveći oslonac bili su mi brat i sestra — tiha snaga koja je držala sve na okupu. Nakon operacije, uklonjen je levi jajnik. I odmah su se pojavila pitanja koja su teško mogla da se izbegnu. Hoću li jednog dana moći da postanem majka? Jedno od najtežih i najbolnijih pitanja za svaku mladu ženu.

Moja borba tek počinje, nema predaje

Nakon samo mesec dana Anastasija se opet vraća u istu bolnicu opet sa istom onom najgorom dijagnozom. Rak se vratio. Povišena temperatura koja nije spadala dala je znak da nešto nije u redu.

- Sećam se izašla sam iz te sobe i samo se slomila, ispred nepoznatih ljudi, shvatila sam da moja borba tek počinje.

Rak se vratio između slezine i bubrega na trbušnoj maramici, što znači da sada Anastasija ima dva tumora.

U ovoj fazi bolesti, lekari zaključuju da operacija više nije moguća — barem ne u ovom trenutku. Kao jedina dostupna opcija ostaje - hemioterapija. Sledi period intenzivne borbe, praćen fizičkim i emotivnim izazovima, u kojem je vera u ishod podjednako važna kao i sam medicinski tretman.

- Hemioterapija nije samo fizička borba, testira vas u svakom mogućem smislu. Najteži deo za mene bile su jaka mučnine, hrana vam više ne prija, bolovi u kostima i umor koji vas mnogo iscrpi. Dani kada ni ne pomislite na hranu a telo nema snage da se bori. Ipak, psihički je možda i najteže da se sve to prođe. Neću lagati, imala sam dane kada sam htela samo da zaspim i prespavam sve, da me jednostavno ne boli - ni telo, ni srce, ni misli. Ali moram dalje...

Nije me slomio ni gubitak kose

Sledi ono što mnoge žene doživljavaju kao jednu od najtežih i najličnijih etapa lečenja — trenutak kada terapija počinje da uzima danak i spolja.

- Iskreno, mislila sam da će me taj momenat kad uzmem mašinicu u ruke i ošišam se slomiti najviše, ali se desilo suprotno. Zahvalna sam svim mojim ljudima koji su bili u tom momentu uz mene i sa kojima sam uz najveći mogući osmeh pregurala i to. Upravo sam tada osetila unutrašnju snagu. Odlučila sam da ne krijem šta mi se dešava i da pružim podršku na taj način svima koji prolaze kroz nešto slično. Nisam želela da nosim periku. Snimila sam video koji sam okačila na društvene mreže i time pokazala svoje pravo lice, svoju ćelavu glavu, svoju istinu. Kosa ne odredjuje ko smo.

Ono što nas zaista definiše je ono što nosimo u sebi.

- Baš tada dobila sam i najviše podrške. Od prijatelja, porodice ali i od ljudi koje ne poznajem, koje nikad nisam srela. Potpuni neznanci su mi slali poruke koje su me podizale u onim momentima kad nisam želela iz kreveta da ustanem. Zahvalna sam svakoj osobi koja je odvojila malo svog vremena i napisala nešto lepo. Hvala što postojite divni ljudi.

Naravno da u životu postoje i ljude koji ne mogu da se izbore i da ostanu uz vas. Nažalost nisu svi ostali, neki ljudi su se povukli iz njenog života, ali ona im ne zamera.

- Bolest ogoli odnose, razotkrije tišinu i pokaže vam ko su vam ljudi koji zapravo pripadaju vašem krugu.

Najveća podrška bili su mi vera i porodica

- Verujem da ništa u životu ne dolazi slučajno. Ako je ovo moj put, onda neka bude. Neka moja priča postane nečija nada i vetar u leđa. I ako makar jedna osoba čitajući ovo pronadje snagu u sebi onda sve ima smisla. Naravno pored vere ono što me je nosilo bilo je pozitivno razmišljanje, čista glava i ogromna ljubav ljudi oko mene.

U ovoj borbi najviše vam je bitno da vam je psiha jaka, koliko čoveka psiha može da spusti toliko može da vam bude snaga da sve izgurate uz osmeh.

- Moja borba dok ovo čitate i dalje traje, ali moj osmeh je veći od svakog ovog problema.

Trenutno je u toku četvrti ciklus PED hemioterapije od ukupno šest planiranih. Sa nadom u najbolje moguće rezultate, nastavlja se lečenje.

- Osmeh je najjači lek. I kada boli, i kada vam se čini da više ne možete - pokušajte da se nasmejete. Verujte to menja mnogo. Vera,snaga, i ljudi koji vas vole-to su stubovi koji vas drže. A ženama posebno želim da poručim da kosa ne znači ništa. Ako vam se nosi perika i želite, nosite je. Ali znajte da ne morate. Niste manje žene bez kose. Vi ste prelepe, snažne i hrabre. Pogledi prolaznika naročito dece ponekad umeju da zabole, ali ne shvataju svi kroz šta prolazimo. I to je u redu. Vi nemate čega da se stidite. Vi ste najjača bića na ovoj planeti.

Ništa ne traje zauvek pa ni bol.

- Ne odustajte i kada vam deluje da je sve preteško, to ne znači da ste slabi. To samo znači da ste ljudi. Zlo postoji ali snaga da ga pobedimo postoji u nama. I zapamtite: ne morate sve sami. Nije slabost potražiti ruku. U toj ruci, u pogledu, u osmehu - često ćete pronaći novu snagu - onu za sutra.

Hrana kao osnovno ljudsko pravo u bolnicama

- Pored svoje lične borbe moram da spomenem i jednu temu o kojoj se retko javno govori, a koja je izuzetno bitna za sve pacijente, ishrana u bolnicama posebno za teško obolele. Moram da spomenem mog brata, koji je nažalost izgubio svoju borbu pre tri godine, ali iza sebe je ostavio nešto za šta osećam ogromnu odgovornost - da nastavim da se borim. Za njega. I za sve druge koji se leče, koji pate.

Dragomir, koji se borio sa leukemijom, pored svoje borbe bio je sportista i vodio je računa o zdravoj ishrani. Dok je bio na lečenju sam je sebi spremao obroke koji su bili istobudžetni kao i hrana u bolnici, ali daleko hranljiviji i zdravi. Hrana u bolnicama nije samo tanjir, to je lek, podrška, snaga - to je prvi korak ka oporavku. A kod nas je to, nažalost, često na poslednjem mestu.

Pacijetni, kaže, koji prolaze kroz hemioterapije, transfuzije, operacije i dugotrajna lečenja izloženi su ekstremnim fizičkim i psihičkim naporima. Kvalitetna ishrana za njih nije luksuz - ona je osnov.

- Moj brat je, nažalost, to bolno osetio na svojoj koži, i baš zbog toga neću da ćutim.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Ovo jer priča Emilije Petrović, još jedne mlade devojke kojoj je dijagnostikovan rak jajnika, a kojoj ni četiri operacije, ni šest hemioterapija, ni gubitak kose nisu joj izbrisali osmeh - pročitajte više