Olivera je dobila novi bubreg i šansu za novi život: Zahvalna sam porodici donora – njihovo “da” mi je dalo budućnost

Pre osam godina Olivera Jovanović iz Zemuna, muzikolog i filolog, dobila je dijagnozu hronične bubrežne insuficijencije, teškog oboljenja gde bubrezi polako, ali sigurno otkazuju. 

- Na listu za transplantaciju stavljena sam u oktobru 2023. godine i iako deluje da to nije bilo tako davno, ako uzmemo u obzir da mnogi pacijenti čekaju i po više godina, neke se broje i desetinama, kada čekate nešto što je prekretnica života toliko velika da apsolutno rukovodi vašim životom, vremenom, navikama, svakim segmentom života u kom će pravcu ići, onda je to vreme nemerljivo i deluje da nikada nećete stići do cilja ma koliko se trudili da ostanete pozitivni i da verujete. Moja sreća u toj situaciji je da eto, posle nepune dve godine, usledi prvi poziv - i da on bude baš taj, presudan.

I sreća i strah, i suze i smeh

Olivera priznaje da nikada nije htela da živi sa opterećenjem strepnje i "lebdenja" nad telefonom, trzanja na svaki nepoznati broj, verujući da će se njen poziv koji menja sve svakako u nekom momentu desiti.

- Što bi se žargonski reklo, "kada se poklope sve kockice". I u svom tom čekanju milion puta je zazvonio neki nepoznati broj. Ali te nedelje popodne predveče, teško je opisati... Kao da je postojao neki predosećaj, zazvonio je telefon, ja sam skočila da se javim i čula s druge strane slušalice doktora koji mi se obratio sa rečenicom da imaju potencijalnog donora i da sam možda jedan od potencijalnih primalaca, da ako se dobro osećam i mogu, dođem u bolnicu na dalju evaluaciju.

Teško joj je, kaže, da opiše šta je tada osećala - mešali su se i sreća i strah, i suze i smeh.

- Želim da požurim, a noge idu u nazad...Javljam samo najbližima i meni najbitnijima u tom trenutku, svesna da mogu biti vraćena, da ima neko hitniji, životno ugroženiji, da možda, iako postoji određeni nivo podudarnosti, ona možda ne bude dovoljna - sve ono zbog čega ljudi bivaju vraćani i po nekoliko puta na začelje reda i čekaju ispočetka. I pokušala sam tako i da postavim stvari: šta bude biće, iako je budem odabrana, kroz mnoge kolege iz udruženja koji su pozivani i vraćani, sam, da tako kažem, prošla ovu situaciju. Naravno da je drugačije na sopstvenoj koži, ali da je na kraju možda i takvo iskustvo dobro proći. Možda samo previše imam potrebu da od svake situacije napravim jednu malu avanturu, kao neki lični mehanizam odbrane.

Dugi sati čekanja u bolnici 

Stigla je u bolnicu u pratnji porodice i prijatelja. Znali su svi da su dugi sati čekanja pred njima. Obavljene su detaljne analize i pregledi, i trebalo je sačekati konačnu evaluaciju tipizacija tkiva kako bi saopštili ko je od pozvanih kandidata te večeri, a bilo ih je petoro, najpodobniji da bude primalac.

- Usledili su dugi sati čekanja, sedeli smo pred klinikom u parkiću, jer je bila topla letnja noć. Ne znam za ostale, ili delimično znam, ali mogu da tvrdim za sebe da se nisam plašila, mene je samo interesovalo šta nam donosi noć i put koje avanture se nastavlja novi dan. Put novog života ili nove runde čekanja. Negde oko 3h i nešto izjutra pozvani smo na razgovore, gde nam je rečeno da smo koleginica, takođe iz udruženja, Biljana Pribić i ja odabrane kandidatkinje da tog jutra budemo transplantirane. Saopštavamo porodicama, pozdravljamo se, odvode nas u posebnu zgradu gde je izdvojena jedinica za transplantaciju organa gde se obavljaju detaljne pripreme pred ulazak u operativni blok i negde oko 6h smo krenule put sale. Transplantacija je urađena na Klinici za transplantaciju Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu sredinom avgusta.

Psiha i emocije su veoma važne u ovom procesu 

Usledili su dani koji nisu bili u potpunosti laki, prvo ustajanje, hodanje, jaka malaksalost i nedostatak snage. 

- Kateteri i drenovi, cevi i cevčice na sve strane, monitoring, velike količine lekova, organizam koji na sve to treba da se navikne. Psiha i emocije takođe jer su neverovatno važna karika u celom tom procesu. Ali sve je to, koliko god bilo teško da jedne strane, prolazilo i prošlo lako jer je tim mladih ljudi koji rade na odeljenju transplantacije jedan neverovatno stručan, vešt, uigran, empatičan, i izvan svega pozitivan i veseo tim da je vreme na neki čudan način letelo.

Kaže da je problema srećom bilo malo i da su te propratne stvari normalne za takva stanja pacijenta veoma lako prevazilaženi.

- Sećam se prvih dana nemoći i njihovog truda da me podignu, izmasiraju, umiju, očešljaju, svaka reč ostane urezana, svaki pogled. Isto iskustvo je bilo i sa timom lekara i hirurga koji su vodili ceo proces. U tri reči - predivno pozitivno iskustvo.

Prvi mecesi posle transplantacije su najosetljivji

Olivera je otpuštena posle 21 dan hospitalizacije, i na kontrole za sada odlazi jednom nedeljno.

- Prvi meseci posle transplantacije, ma koliko se pacijent osećao dobro, rezultati bili zadovoljavajući i sve teklo kako treba, što srećom i jeste tako u mom slučaju, veoma su osetljivi i pipljivi. Transplantirani pacijenti su pod visokim dozama imunosupresivne terapije, kortikosteroidi i mnogih drugih lekova, kako bi se se sačuvao novi organ. Takve terapije iziskuju jednu vrstu izolacije od velike mase ljudi, rizičnih kontakata, posebno sada u vreme kada ulazimo u jesen, haraju virusi, javljaju se prve prehlade, itd, a sve nam to može ozbiljno našteti. S druge strane oporavak i dalje traje, treba povratiti snagu i kondiciju, paziti na ishranu, i na kraju, ali ne manje važno, prihvatiti novu stvarnost i realnost, i koliko god bilo, a ja jesam takva priznajem, nestrpljiva. Ovo je zaista vreme kada se maksimalno moramo posvetiti sebi sa mnogih aspekata, kako bi ono čekanje sa početka priče i sama transplantacija imali puni smisao.

Za svakog pacijenta koji je transplantiran, to je jedna velika promena koja donosi mnoge nove životne mogućnosti. 

- Nisu one bile nemoguće i pre, ali su bile na određen način ograničavajuće, a kada imamo neka specifična ograničenja onda na razne životne mogućnosti gledamo kao na nemogućnosti i prepreke, što dobrim delom jesu ili postanu. Ne samo za pacijenta, često i za okolinu.

Važno je da i drugi pacijenti dobiju taj najvažniji poziv 

Naša sagovornica smatra da je veoma važno da se nastavi sa podizanjem svesti o važnosti doniranja organa. Najveća vrednost njenog iskustva jeste zahvalnost – prema porodici donora, ali i prema životu koji je ponovo dobila. Upravo ta zahvalnost danas je vodi da svoju priču deli sa drugima.

- Pored zahvalnosti porodici donora koja je smogla snage da da saglasnost za doniranje organa i zbog koje imam priliku da ostvarim neke želje koje sam sakrila od sebe misleći da one meni više ne pripadaju, i dalje smatram da je važno i da mora glasno da se nastavi sa promovisanjem važnosti doniranja organa kao najplemenitijem činu humanosti kada se jednim "da" spašava više života, porodica, snova i nada, jer svi mi koji dobijemo organ imamo obavezu da ne samo sačuvamo sebe, već i one koji su sebe i svoje nama dali kako njihovi gubici ne bi bili uzaludni. To niko od nas ne sme da dozvoli.

Novi organ, novi život

Olivera je predsednica Udruženja pacijenata "Zajedno za novi život" čiji je fokus na podršci transplantiranim pacijentima, kao i osobama na listama čekanja za transplantaciju organa i njihovim porodicama. Njena priča je dokaz da jedna odluka – odluka o doniranju – može zauvek promeniti nečiji svet.

- Kao što sam ja dobila priliku da mogu da ostvarim svoje želje i nade, moja cimerka Bilja uživa u pubertetskim i tinejdžerskim čarolijama svojih ćerki, tako jedan Stefan mora da dobije priliku da dobije novo srce i odvede svoje dečake na more, Kaćin sin odrasta sa svojom mamom koja je zdrava, Željka podiže svog Jakova koji se tek rodio,Nedeljko gradi neku lepu budućnost sa svoje troje dečice, na kraju krajeva, 1.800 ljudi, i oko 40 dece i sve njihove porodice, zaslužuju da ne budu samo statistički podatak već da ugledaju neko novo svetlo na kraju tunela, i dočekaju neku lepšu budućnost, a ne samo čekaju.

Olivera ističe da je jako važno je da razgovaramo sa svojim najbližim o tome kakav stav imamo po pitanju doniranja organa, a pored toga da budemo dobro obavešteni, bez robovanja netačnim informacijama, lažnim propagandna i malograđanskim pričama.

- Zato smo između ostalog tu svi iz Udruženja "Zajedno za novi život" kako bi se konstantno radilo na podizanju svesti i edukaciji i kako bi ove važne teme bile jednako bliske i jasne svima.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Novu jetru u Srbiji čeka 80 ljudi, a živi donori možemo da budemo svi: Hirurg otkriva sve o ovoj vrsti transplantacije