Miljana iz Arilja vodi najtežu bitku: Uprkos raku dojke 4. stadijuma - biram da dišem i živim punim plućima
Miljana Aćimović Stefanović (50) iz Arilja, diplomirani ekonomista i autorka knjige „Još uvek dišem“, čula je ovu zlokobnu dijagnozu 2018. godine, sa samo 43 godine, na redovnom pregledu.
A onda je usledila lavina bola, borbe, ćutanja, ali i neizmerne snage. One pred kojom i bolest ustukne na tren.
- U trenutku kada sam čula dijagnozu, imala sam osećaj kao da je ceo moj svet stao. Prva misao bila je – „Hoću li doživeti da gledam svoju decu kako odrastaju?“. Strah je došao prvi, ali odmah za njim i prkos: "Neću da odustanem" - priča ova hrabra žena koja je svoju borbu sa rakom dojke pretočila u knjigu sa posvetom njenoj deci koja tera suze na oči:
Mojoj deci – Anđi, Zlati, Aleksi i Isidori.
"Sve što sam bila, postala sam kroz vas.
Svaki strah sam lakše podnela jer ste me voleli.
Svaki dan sam birala da živim – zbog vas.
Nisam bila savršena. Nisam uvek znala kako da kažem sve
što osećam, ali nikada, ni jednog jedinog dana, nisam prestala
da vas volim celim bićem.
Ova knjiga je deo mene. A vi ste moje sve.
Ako me jednom ne bude, znajte da sam otišla noseći vas u
svakom dahu i da ću u svakom vetru, talasu, tišini – biti tu.
Jer majke nikada stvarno ne odu.
Samo nauče da vole izdaleka."
Vaša mama
Najviše me bolela tišina - ona pred decom
I počelo je lečenje...
Hemioterapija. Operacija. Dani koji traju večno, ali i oni mali, dragoceni trenuci pobede.
- Ova borba naučila me je da cenim svaki dan, svaki osmeh, svaki udah.
Porodica je bila njena snaga. Deca, muž, prijatelji, lekari – svi su čuvali svetlost kad se činilo da mrak pobeđuje.
- Najgore mi je bilo ćutanje pred decom – da ih ne povredim istinom. Sama borba sa sobom noću, kada ostaneš sam sa svojim mislima, bila je najteža. Najviše me bolela tišina. Ona pred decom. Ta borba da ih zaštitim istinom koju ne mogu da izgovorim.
Danas, Miljana živi sa IV stadijumom bolesti. Godine 2023. otkrivene su joj metastaze na trbušnoj maramici i omentumu (peritonealniom delu trbušne maramice koji se nalazi između želuca i debelog creva).
- Tada sam započela novi ciklus lečenja. Na biološkoj terapiji održavanja sam, koju ću, najverovatnije, primati do kraja života. Ipak, uprkos svemu, živim punimplućima, zahvalna za svaki novi dan. Ne zato što je lako. Nego zato što i ovakav život – jeste život.
Moja knjiga je pismo svakom ko misli da je kraj
Zato je nastala knjiga. Kao svedočanstvo o njenoj borbi za život, ali i kao poruka nade za sve one koji prolaze sličan put.
- Moj moto bio je: „Još uvek dišem.“ Dokle, dok god dišem, borim se, volim i živim. Ova knjiga nije samo svedočanstvo bolesti. To je pismo svakom ko misli da je kraj. Želela sam da u knjizi ostavim trag o svojoj borbi, ali i da pokažem drugima da i u najtežim trenucima možeš pronaći smisao i snagu.
Miljanina poruka ženama je da se ne plaše pregleda, da se ne stide dijagnoze, da ne ćute.
- Ćutanje ubija. Rak dojke nije tabu, nije kazna. On je stvarnost – i o stvarnosti se mora govoriti - kaže ova hrabra žena.
U Srbiji se godišnje registruje 4.481 žena sa karcinomom dojke, a 1.711 žena izgubi život. Ova sumorna statistika može da se promeni samo ako se redovno kontrolišemo, jer rak dojke je izlečiv kada se otkrije i leči na vreme.
Odlomak iz knjige - Pismo čitaocu
Za tebe koja ovo čitaš, a ne znaš kako da započneš dan.
Za tebe koja se smešiš, dok ti u stomaku bukti oluja.
Za tebe koji si zdrav, ali gubiš nekog svog – polako, neprimetno, svakog dana pomalo.
Ovo je priča jedne žene koja je naučila da se ne boji istine.
Ne zato što je hrabra, već zato što nije imala kuda osim napred.
Meni su rekli: „IV stadijum”, „neoperabilno”, „25% šanse”. Ali niko ti ne kaže šta to znači kad legneš noću i ostaneš sama sa sobom. Niko ti ne kaže kako da pogledaš decu u oči, a da ih ne slomiš sopstvenom istinom. Niko ne zna koliko boli kad ćutiš – samo da bi sačuvao one koje voliš.
Dugo sam nosila bol kao da nije moja. Smejala se kad sam želela da vrištim. Ćutala kad sam želela da kažem: „Plašim se. Ne mogu više.”
I evo me. Još sam tu. Još dišem.
Nije svaki dan svetao. Nekad me drži terapija, nekad pas koji mi spusti šapu na koleno, a nekad samo more koje ćuti bolje nego svi ljudi zajedno.
Neću ti reći da će sve biti dobro. Neću ti reći da rak menja život na bolje. To su rečenice za tuđe utehe.
Ali reći ću ti jedno: Ti si jača nego što misliš. Ne zato što biraš da budeš jaka, već zato što moraš.
Ako si žena koja noću tiho plače – nisi sama.
Ako si muškarac koji ne zna kako da pomogne svojoj ženi – samo je drži.
Ako si dete koje polako gubi majku – voli je glasno, dok još možeš.
A ako si, kao ja, u IV stadijumu, i ne brojiš dane kao preostale, već kao poklonjene – znaj da te razumem. Znam kako je kad više ne planiraš godine, već sledeću kontrolu.
Znam kako je kad štitiš druge ćutanjem. Znam kako je kad izgledaš snažno, a iznutra si rasut.
Ali sve dok dišem, pisaću. Sve dok posmatram more i dok mi pas šapu ostavi na kolenima – pisaću. Sve dok me deca zovu „mama” i on mi šapuće „tu sam” – biram da ostanem.
Zato ti ovo napominjem: ako jednog dana ne možeš ništa da izgovoriš – samo diši.
Ne moraš da veruješ.
Ne moraš da se boriš kao lavica.
Dovoljno je da se pojaviš. Dovoljno je da postojiš.
Ja sam žena sa IV stadijumom karcinoma. I danas – kao i svaki dan do sada – biram da dišem. I da živim.
Za sebe.
Za njih.
Za tebe.
· Reaguj