Iz tame bolesti do svetlosti ekrana: Ana Kanlić (24) je pobedila rak jajnika i danas je novo lice Kurir televizije
Život kao da je stao na tren. Ono što je usledilo bila je neizvesna, bolna i teška bitka za svaki novi dan.
Sve je počelo tiho, gotovo neprimetno početkom ove godine – umor, bolovi i grčevi u stomaku. Odlazak kod lekara bio je trenutak koji je promenio sve - hitna operacija zbog ogromne ciste od 38 centimetara završila se otkrićem malignog tumora.
- Od tada do poslednjeg dana pamtim sve jasno. Počelo je odlaskom u bolnicu zbog veličine ciste koja je tom trenutku bila 38 centimetara, a završilo se hitnom operacijom 13. januara u Ginekoško-akušerskoj klinici "Narodni front" u Beogradu - kaže Ana.
Telo mi je slalo signale, ali sam ih ignorisala
Ni slutila nije da joj je tada operisan jedan od najpodmuklijih karcinoma, od koga godišnje u Srbiji oboli oko 800 žena.
- Mislim da nikada neću zaboraviti taj trenutak kada sam prvi put čula dijagnozu:"Vi ste operisali karcinom jajnika". U mojim godinama to mi se činilo gotovo nemogućim. Sve je počelo neprimetno dok nisam vratila film unazad i shvatila - da sam možda neke simptome dobijala od svog tela, ali sam ih ignorisala uz izgovor: "Umorila sam se, loše sam spavala i slično". Ni na kraj pameti mi nije bilo da to može da bude nešto ozbiljnije. Prvi simptomi su svakako bili grčevi u stomaku, koji je za manje od dve nedelje toliko porastao da je izgledao kao da sam trudna.
Četiri meseca terapija i šest ciklusa hemioterapije
Postoje trenuci kada se svet zaustavi u jednoj rečenici. Kada lekarski nalaz postane granica između „pre“ i „posle“.
Za Anu je taj trenutak došao iznenada, i okrenuo joj život za 360 stepeni.
- Nakon mesec dana stigli su prvi nalazi iz "Narodnog fronta", i informacija da se unutar ciste nalazio učauren maligni tumor. Na kontroli pre operacije rečeno mi je da će desni jajnik morati da bude odstranjen — zbog mog zdravlja, sutra.
Kada je čula dijagnozu koja menja sve, Anina reakcija nisu bile suze, vrisak ili panika. Bila je to tišina - nešto između prihvatanja i neverice.
- Kada sam čula dijagnozu, možda i nisam bila svesna težine problema. Prihvatila sam, ali i nisam. Sve je bilo ravno, kao da se ne priča o meni.
Odluka o terapiji doneta je brzo. Od tog trenutka, kaže, nije bilo mesta za samosažaljenje — samo za korak napred, u izlečenje.
- Nakon konzilijuma 7. marta saznala sam koja mi je terapija određena. Od tog trenutka kroz glavu mi je prolazilo samo jedno: "Kako sad dalje - i šta dalje?" Nisam želela da sebi dam prostora za razmišljanje: "Zašto baš ja?" — iako se to pitanje s vremena na vreme, naročito tokom terapije, provlačilo.
Nije bilo lako gledati strah u očima onih koji me vole
Bolest ne pogađa samo onog ko je nosi, već i one koji vole. Anina najveća podrška bile su dve žene koje su je učile šta znači bezuslovna snaga.
- Vest je prvo saznala moja mama, zatim i tetka. To su najvažnije osobe u mom životu, koje su uz mene bile od početka do kraja. Moja dva najveća prijatelja na svetu — bez njih danas ne bih bila gde jesam. Nije bilo lako gledati strah u njihovim očima, ali zajedno smo prošle sve najteže. Hrabro, dan po dan, noć po noć.
Četiri meseca terapija. Šest ciklusa hemioterapije. Bezbroj dana kada telo slabi, a duša jača.
- Proces lečenja trajao je četiri meseca, sa terapijama na svakih 21 dan. Dobila sam šest ciklusa hemioterapije — terapiju koja me je najpre psihički ojačala, promenila i naučila mnogo toga, a zatim i fizički.
Gubitak kose bio je najbolniji trenutak
Kada kosa počne da opada, mnoge žene gube deo svog identiteta. Ana je taj trenutak pretvorila u snagu.
- Kosa, simbol ženstvenosti i snage, otišla je tokom lečenja. Najemotivniji trenutak bio je upravo taj – šišanje. A onda i onaj kada sam bez perike izašla pred svet i pokazala da nije sve u kosi. Gubitak obrva i trepavica menja izgled, identitet, ali duh, snaga, vedrina i harizma ostaju.
U bolesti je pronašla zahvalnost. U svitanju — novi smisao.
- Naučila sam da budem zahvalna Bogu — što sam se probudila to jutro, što sam živa, što gledam sunce, ljude, oblake, kišu. Naučila sam da osećam ljude, a ne da gledam kroz njih. Najteže je prihvatiti da moraš napred, bez okretanja unazad. Juče jednostavno više ne postoji.
Podrška žena koje prolaze kroz isto postala je Anina nova misija.
- Najveća podrška, pored mame i tetke, bila mi je i šira porodica, ali i žene koje su prošle kroz isto. Kako sam javno govorila o svom iskustvu, mnoge su mi se javile i podelile svoje priče. Zahvalna sam što mogu da ih ohrabrim – videima, pričom, toplom rečju. Kad vidim da mnoge nisu odustale, ne mogu ni ja. I zaista verujem da niko nikada ne bi trebalo da odustaje.
Danas, kaže, živi punim plućima i ništa više ne odlaže za „sutra“.
- Sada sam dobro. Nastavila sam život tamo gde sam stala — ali sada zrelija, zahvalnija i svesnija. Zdravlje i sebe čuvam kao najveći dar od Boga. Trudim se da živim svaki dan punim plućima, bez onog: "Ma mogu to sutra". Ne — sad i odmah. Naučila sam da su zdravlje i život suviše dragoceni da bismo ih trošili na strah, čekanje i nebitne stvari.“
Poruka koju danas želi da prenese svakoj ženi koja prolazi kroz slično iskustvo je jednostavna, ali dragocena.
- Svakoj ženi na svetu poručila bih da sluša svoje telo i da ne odlaže preventivne preglede. Rak jajnika je podmukla bolest, teško se otkriva, ali nije nepobediv. Najvažnije je da se o tome priča — da ne bude tabu, ni za žene ni za muškarce. To je život. A svojom pričom možda nekome možemo spasiti život.
Njena snaga nije u tome što je uvek jaka — već u tome što nikada nije odustala.
- Moj moto, od početka, glasi: "Ne moram svaki dan da budem jaka, dovoljno je da ne odustanem od sebe. Normalno je da volim, da plačem, da se smejem, da budem ljuta — živo sam biće, zar ne?
Kada bi sebe morala da opiše u nekoliko reči, Ana kaže:
- Istrajna sam , empatična, hrabra, vedra i svoja. I baš me sve to vodi — kroz posao i kroz život.
Igrala sam se "voditeljke", a danas sam na malim ekranima
A iz svega što je prošla, nastavila je da živi svoj san — onaj iz detinjstva, kada je u ruci držala zamišljeni mikrofon. Kao voditeljka vremenske prognoze na Kurir televiziji Ana najavljuje kakvo nas vreme očekuje.
- Ljubav prema novinarstvu nosim odmalena. Oduvek sam želela da budem na televiziji, da držim mikrofon. Igrala sam se "voditeljke", i eto — danas sam zaista na malim ekranima kao "prava" voditeljka vremenske prognoze. Ko bi rekao?“
Danas, okružena kolegama koji šire podršku i smeh, pronalazi smisao i u poslu i u svakom novom danu.
- Prija mi rad na televiziji, volim novinarski posao, ali i posao ispred kamera. Okružena sam kolegama koji znaju da je ponekad dovoljna jedna reč da popravi dan. Kolektiv bez sujete i negativne energije mnogo znači. Svima nam dođe dan kada smo nervozni ili ljuti, ali sve prođe — uz kafu na terasi i iskren razgovor.
