Jovani (9) je majka donirala deo jetre i novi život: Samo sam se molila da preživi
Tamara Selaković iz Užica pamti jutro koje je podelilo njen život na pre i posle. Njena ćerka Jovana (9) tog petka ustala je ranije da ponovi lekciju pred kontrolni iz srpskog, bez temperature i bez ikakvih tegoba. Sve je delovalo potpuno normalno, dok majka nije primetila da je dete od glave do pete - žuto. Samo nekoliko nedelja kasnije, lekari su rekli da je transplantacija jetre jedina šansa da preživi, a donor je bila upravo njena majka.
- Ona je tog 21. decembra 2024. ustala i bila je žuta. Lice, telo, beonjače, apsolutno sve. Prvo sam pomislila da umišljam, da je nemoguće da dete bude žuto. Ali kad sam popričala sa mojim roditeljima, sa kojima živimo, i sa sestrom, rekli su mi da su i oni primetili isto. Jovana je to jutro, sećam da je bio petak, poranila da bi se još jednom presliša za kontrolni iz srpskog, pa da krene u školu. Toliko joj je opšte stanje bilo dobro. Nije imala temperaturu, nije bila malaksala, nije se žalila ni na šta. Sve je delovalo potpuno normalno - počinje svoju priču Tamara.
Lekar joj je rekao da je žutilo povezano sa jetrom i uputio ih na analizu transaminaza. I dalje je mislila da nije ništa strašno, dobiće neku terapiju i biće dobro.
- Međutim, posle dva sata stigli su rezultati i tada sam videla onaj mali telefončić pored nalaza, znak da nazovite da vam se objasni šta dalje, i shvatila da ipak nije bezazleno - otkriva.
S tim nalazima lekar ih je bez mnogo objašnjenja, verovatno shvativši ozbiljnost situacije, uputio u bolnicu. Tamo su narednih nekoliko dana rađene dodatne analize i pretrage, a onda su ih lekari uputili na Univerzitetsku dečju kliniku "Tiršova", gde će se neko detaljnije baviti tim problemom, kako su rekli.
- Kad vam u manjim sredinama kažu da morate u Beograd, nije vam svejedno. Odmah pomislite da je nešto ozbiljno i da ovde ne može da se reši. To je bio prvi trenutak kada me je stvarno uhvatio strah - kaže Tamara i dodaje da joj u tom momentu niko ništa konkretno ne govori zašto se Jovana razbolela, osim da je reč o nekoj vrsti hepatitisa, tačnije o fulminantnom hepatitisu.
Noć koja je promenila tok lečenja
Svi doktori na gastroenterologiji u Tiršovoj su bili divni, kaže naša sagovornica, ali uvek izdvaja doktorku Milicu Radusinović. Taj period, između bolničkih soba i prazničnih dana, Tamara pamti kao vreme u kojem su živeli od jednog nalaza do drugog, ali su i dalje verovali da će se sve završiti bez najtežih scenarija. Jovana je, iako uplašena, pokušavala da bude hrabra.
- Kao roditelj sam se trudila da joj pokažem da to nije ništa strašno, da će sve biti u redu. Ni ja nisam imala sve informacije, doktori još nisu bili sigurni šta se tačno dešava, ali nisam htela da joj prenesem strah. Trudila sam se da budem pozitivna.
Najveća podrška u tim danima bila im je porodica. Jovana je veoma vezana za baku i deku, koji su je svakodnevno zvali preko video-poziva, pričali s njom i pokušavali da joj podignu raspoloženje. Sve je, međutim, krenulo nizbrdo uveče 5. januara. Zbog naglog pogoršanja rada jetre, u organizmu se nakupio amonijak koji je počeo da utiče na mozak. Jovana je dobila hepatičku encefalopatiju, stanje koje može da izazove poremećaje svesti i halucinacije.
- Ona je tog dana bila nervozna, plakala je, a uveče su krenule halucinacije. Nosila je centralni venski kateter na vratu i jako se plašila da ga nekako ne zakači, isčupa tokom spavanja. U jednom trenutku je počela da govori da kateter izlazi iz zida i da će da je napadne, verovatno su ti strahovi podsvesni isplivali. A onda me je pogledala i rekla: „Molim te, dovedi mi mamu.“ Uopšte me nije prepoznala u tom momentu - priča Tamara.
Doktorka je brzo reagovala i dala joj sedativ, nadajući se da će noć proći mirno. Ipak, oko jedan sat posle ponoći Jovana je ponovo dobila napad i tada je hitno prebačena na intenzivnu negu.
- Tada mi je doktorka rekla da je transplantacija najverovatnije jedina opcija. Samo dan ranije pomenula mi je onako usput, ovlaš, da je to poslednja opcija, s sada je već bila na stolu i već je bila jedina, druge nije bilo - priseća se Tamara i dodaje da taj trenutak nikada neće zaboraviti.
- I sada, kada pričam o tome, mi je teško, jer je to neverovatan strah. Nisam uopšte mislila da takav strah može da se oseti. Uplašila sam se za život svog deteta, jer više nisam imala šta. Sve je iscrpljeno u tom momentu. Samo sam čekala taj odgovor i molila se da stigne na vreme - priča kroz suze.
A trka sa vremenom je počela odmah. Doktorka je ekspresno stupila u kontakt sa Memorial bolnicom u Turskoj, gde se operacije za našu decu rade o trošku RFZO. Poslala im je rezultate i oni su neverovatno brzo odgovorili. Jovana i Tamara su dobile poziv da dođu - ćerka na transplantaciju jetre, a majka, kako se ubrzo pokazalo, kao njen idealan donor.
Spas u Turskoj
U Tursku su stigle već 10. januara. Sve se od trenutka kada je rečeno da je transplantacija jedina opcija odigralo u nekoliko dana, kao u ubrzanom filmu. U bolnici su odmah ponovljene sve analize, i kod Jovane i kod Tamare, kako bi se potvrdilo da majka može da bude donor.
- Nalazi su doneli olakšanje. To je momenat kad znate da ne morate da tražite nikoga, da prosto nećete gubiti vreme koje svakako nemate. Mi smo iz Srbije krenule sa strahom da li će uopšte izdržati put do Turske. Njeni rezultati su bili ozbiljni, o tome je kasnije i prof. dr Kamil Jalčin Polat, koji je urdio transplantaciju, pričao nekoliko puta - ističe Tamara.
Lekari su, kako kaže, pokušali još jednom da pokrenu Jovaninu jetru. Sačekali su 24 sata da vide hoće li dati makar jedan odsto znaka da radi, da pokušaju da je spasu. Međutim, kod nje to nije bilo moguće. Organ se prosto gasio. Tada su Tamaru pozvali na razgovor.
- Došao je doktor Polat sa lekarom s intenzivne nege. Morali su da mi predoče sve moguće scenarije: da možda neće preživeti operaciju, da možda preživi transplantaciju, ali da encefalopatija može da ostavi posledice na mozak. To su trenuci kada se vi prosto samo molite da vam dete bude dobro. To je jedino što vam preostaje.
Na kraju razgovora, prof, dr Polat joj je pružio ruku i rekao da će sve biti u redu.
- Bio je toliko siguran u sebe i u svoj tim da nekako osetite da možda ipak može sve da bude dobro. Ulio mi je tu neku sigurnost. On je stvarno jedan fenomenalan lekar i još je bolji čovek, stalno je nasmejan i generalno svi oni kada odete tamo toliko vam stvore taj utisak da će sve biti u redu - naglašava naša sagovornica.
Sedam sati za novi život
Operacija je počela u večernjim satima. Tamara je prva ušla u salu, a nekoliko sati kasnije deo njene jetre presađen je u Jovanin organizam. Sve je trajalo oko sedam sati. Kada se probudila, bila je sama u sobi intenzivne nege, okružena nepoznatim ljudima i jezikom koji nije razumela. Turci, kako navodi, retko vladaju engleskim, te uz pacijente ide i prevodilac.
- To je nezgodan trenutak, jer se budite na intenzivnoj, sami u sobi. Vidite ljude da prolaze, ali ne možete nikoga da dozovete. Kad je jedna sestra ušla, htela sam da je pitam kako mi je ćerka, ali ona ne zna moj jezik, ja njen. Engleski govorim dobro, ali u tom trenutku ne mogu da nađem reč. Kažem „daughter“, ona me ne razume i već kreće da me obuzima panika. Razmišljam da li me nije razumela ili ne sme da mi kaže. Onda sam rekla „child“ i ona počinje da se smeje i pokazuje mi da je sve u redu i da je Jovana u sobi do moje. Taj minut ili dva trajali su kao večnost - priseća se.
Nakon operacije, obe su mesec dana provele u bolnici, na odeljenju za transplantirane pacijente.
- Oni su se toliko trudili da nam olakšaju boravak. Upoznali smo sestru sa intenzivne nege koja je vodila računa o Jovani i koja joj i danas šalje poruke. Imamo i medicinskog brata koji se trudio da joj ulepša svaki dan i on nam se i danas javlja. Ljudi koji vas prihvate kao svoje, bez obzira na veru, jezik ili državu iz koje dolazite.
Ipak, taj period nije bio lak. Skoro tri meseca provele su daleko od kuće, najpre u bolnici, a zatim u hotelu blizu klinike, kako bi lekari mogli svakodnevno da prate oporavak i spreče eventualne komplikacije.
- Mi smo na brzinu otišli, Jovana nije ponela ništa svoje. Koliko god da joj kupite neku igračku, nije to to. Ona je mnogo vezana za moje roditelje i moju sestru, za sestrinu decu, i taj mesec u bolnici joj je baš teško pao - priča Tamara.
Po povratku kući, čekala ju je i izolacija, bez izlazaka i poseta, pa ni tada nije mogla da vidi ljude na koje je navikla.
- Teško je i to, jer ste konačno kod kuće, a opet ne smete nigde. Ne možete da vidite te neke drage, bliske ljude. Taj momenat joj je isto jako teško pao, ali opet bar je kod kuće - kaže Tamara.
Godinu dana kasnije
Danas, godinu dana posle transplantacije, Jovana ide u školu sa svojom generacijom. Propustila je drugo polugodište, ali je uz pomoć fantastične učiteljice, koja se toliko borila za nju, uspela vanredno da završi drugi razred, ističe naša sagovornica. Svakodnevno pije imunosupresivnu terapiju koja sprečava odbacivanje presađenog organa. Lek se uzima do kraja života.
- To je lek koji obara imunitet na pola, da organizam ne bi prepoznao organ kao strano telo. Ali su nam doktori rekli da se potrudimo da tu drugu polovinu izgradi dobro, da može da se bori. I stvarno, za godinu dana imala je jednu ili dve prehlade, ništa ozbiljno.
Na pitanje koliko je Jovana svesna svega što se dogodilo, Tamara kaže da razume da je bilo ozbiljno, ali ne i koliko.
- Mislim da je do neke mere bila svesna, jer u bolnici ne možete baš sve da sakrijete. Čuje ona kada lekari razgovaraju sa nama, vidi atmosferu i oseća da se dešava nešto ozbiljno. Shvatila je da je postojao veliki problem, ali mislim da je ipak bila premala da razume da joj je život bukvalno visio o koncu. To joj, naravno, nikada ne bismo ni rekli. Za nju je to bilo nešto teško što se desilo, ali što je na kraju rešeno i sada je bolje. I možda je u tim godinama to i dobro, jer koliko god dete od devet godina delovalo zrelo, ono ne može da razume šta zapravo znači taj momenat: "Možda si mogla da umreš" - dodaje posle kraće pauze.
Danas, kada je najteži period iza njih, Tamara kaže da želi da se o transplantaciji i donorstvu više govori, jer tek kada se čovek nađe u takvoj situaciji, shvati koliko je to složeno pitanje i koliko života može da zavisi od jedne odluke. Ističe i da je u takvim trenucima porodica najveći oslonac i da se tek tada vidi koliko je ta veza snažna, bez obzira na godine.
- Mislim da samo treba verovati i imati zdrav odnos u porodici, jer neverovatno je koliko ona može da bude oslonac. Tada shvatite da, koliko god godina imali, uvek ste nečije dete i da su vaši roditelji tu da vas poguraju kada mislite da više ne možete. Treba se boriti i nastaviti dalje. Imala sam neverovatnu sreću da mogu da doniram organ svom detetu. Ali upoznala sam mnogo ljudi koji nemaju donora i svaki dan se pitaju hoće li ga ikada dobiti. Ako ste izgubili svog voljenog, možda baš taj organ može nekome drugom da spasi život. Mislim da se o tome kod nas ne priča dovoljno i zato želim da pričam, koliko god mi bilo teško - poručuje Tamara Selaković.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
