Tamari je u 36. otkrivena multipla skleroza, a u 40. rak dojke: Mislila sam da je kraj, a tek tada sam naučila da živim

Dok je učila kako da živi sa dijagnozom multiple skleroze i prihvati terapiju, stigao je novi udar – karcinom dojke. Danas, posle operacije, terapija i teškog emotivnog perioda kroz koji je prošla, kaže da život sa bolešću ne znači kraj, već početak drugačijeg odnosa prema sebi, porodici i granicama koje ranije nije znala da postavi.

- Tada sam otišla kod psihijatra u dom zdravlja, koji mi je rekao da sam samo jako umorna i da bi trebalo da odem na odmor, i za svaki slučaj poslao me je kod specijaliste ORL i oftalmologa jer sam imala mali problem sa fokusom na levom oku. Doktor na ORL mi je rekao da je u pitanju poremećaj kristala u srednjem uhu i dao mi je lekove. Bili smo na odmoru, jedan dan sam listala novine i naišla na članak o multupla sklerozi.

Kaže da je, još kada je njen sin imao pet meseci, počela da perimećuje da kada se sagne, oseća kao da nekakva struja prođe kroz celo telo, ali je tada mislila da je možda u pitanju uklješten nerv.

- Kada sam pročitala članak, sećam se da sam rekla suprugu: “Mislim da je ovo kod mene multipla skleroza”. Rekao je da nije moguće da je to, da preterujem. U međuvremenu sam ponovo otišla kod istih lekara na pregled i oni i dalje nisu videli šta je problem. Međutim, doktorka sa ORL me je poslala u bolnicu Dragiša Mišović gde me je pregledao jedan vrstan ORL i ta doktorka je odmah videla o čemu se radi. Stavila mi je uveličavajuće naočare i kada je videla da meni to oko beži na jednu stranu, poslala me je hitno na magnetnu rezonancu.

“Nije ono najgore”

Pregled na magnetnoj rezonanci trajao je dugo, i kaže da je tada već počela da je obuzima panika, a na čitanje rezultata otišao je njen suprug. 

- Dugo sam bila na magnetu, a nakon toga kada je trebalo da se pročitaju rezultati, nisam imala hrabrosti da odem. Suprug je otišao jer sam ja mislila da sumnjaju na neki tumor. Supruga nije bilo sigurno pola sata, čekala sam u kolima. Kada se vratio rekao mi je: “Nije ono najgore”. Tada mi je, moram priznati laknulo, ali naravno čovek ne zna šta sve multipla skleroza sa sobom nosi.

Rečeno joj je da ima 10 lezija na mozgu. Nazvala je i svog ujaka koji je neuropsihijatar i koji joj je objasnio da se sa dijagnozom multipla skleroze živi.

- Rekako mi je da ne moram da brinem o "instant umiranju". Nakon toga sa svim tim nalazima sam poslata na neurologiju i doktorka Jelena Drulović me je pregledala i rekla da treba da se uradi test likvora. Bilo mi je strašno to da mi neko buši kičmu, sve se dešavalo neposredno nakon kovida, nisu me hospitalizovali, ali sam bila u dnevnoj bolnici. Kako su mi objasnili, to je podrazumevalo uzimanje uzorka likvora iz kičme kako bi se videlo da li u uzorku postoje nekakve tračice koje ne bi tu smele da budu - priča naša sagovornica. 

Kaže da od samog starta nije istraživala ništa o dijagnozi, samo najosnovnije stvari.

- Bukvalno samo grube crte. Ne pokušavam sebi da pomognem tako što ću da čitam na primer kako bi trebalo da se hranim, i slično, čak ni o lekovima. Jednostavno moram da verujem lekarima.

Privikavanje na terapiju bilo je teško 

Rezultate je čekala oko tri - četiri meseca, i ubrzo nakon toga krenula je i sa injekcionim terapijama. 

- To je bila agonija. Suštinski meni je neurološki pregled i dan danas odličan. Dakle, na osnovu toga ne može da se vidi da imam multiplu sklerozu, što je hvala Bogu divno. Ali su se nakon te analize likvora te tračice pokazale i onda smo krenuli sa prvim lekom, sa prvom linijom odbrane. To su bile injekcije koje ja tri puta nedeljno zapravo treba da primam supkutano (lek se ubrizgava u potkožno tkivo, odnosno sloj masnog tkiva koji se nalazi između kože i mišića) i ja nisam imala hrabrosti za to.

Dobila je i injektor, ali nije mogla sama sebi da daje injekcije. Njen suprug Ivan bio je član Crvenog krsta, pa mu nije bio problem da on preuzme tu ulogu.

- Injekcije su bile bolne i ostavljale su tragove na tkivu, kao da ga nagrizaju. Prvo bude tvrdo, a nakon toga vidite udubljenje u tkivu. Osim toga, u dva navrata sam imala alergijski šok i to je bilo strašno jer se javio plitak dah, mislila sam da ću umreti bukvalno. To je bio period privikavanja, i naravno i psihološki momenat. Naslušala sam se priča da ću ostati bez muža jer će on ostaviti bolesnu ženu. Pritom, imamo dvoje male dece u tom trenutku. Nisam znala kako sebi da pomognem. Međutim, suprug je sve to prihvatio najnormalnije. Govorio je: “Sve je u redu, budi ti dobro, sve ostalo nas ne zanima.”

U društvu za Multuple sklerozu naišla sam na razumevanje

Nakon toga Tamara ponovo primećuje da ima problem sa okom. Odlazi na kontrolu, a lekari utvrđuju drugi relaps, jedva primetan.

- Opet mi uključuju pulsnu terapiju, dakle to je velika količina kortikosteroida. Tada doživljavam ozbiljan psihički krah i doktorka Drulović savetuje me da se obratim Društvu Multipla skleroze Srbije. Prvo sam videla to kao nešto strašno, razmišljala sam da li da im se obratim. Međutim, ipak sam pozvala. U početku su to bili razgovori sa psihologom jednom nedeljno. Ali ključne stvari sam upravo tamo čula jer oni postoje više od 50 godina. Prvo što mi je tada psiholog rekao bilo je:”Vi ste sada u žalosti i trebalo bi da prođete kroz taj proces.” Nije mi bilo jasno na šta misli, ali je dodala: “Vi ste izgubili zdravlje i sada žalite za njim”. I u meni se nakon toga već nešto “otkočilo”.

Nakon toga za Tamaru je nastupio miriji period, nije radila, vreme je provodila sa porodicom. Odlučila je da se vrati poslu, i počela da radi kao lektor u jednom francuskom magazinu što se, s obzirom na njen problem, pokazalo kao veoma izazovno, jer joj je bilo veoma naporno da svakodnevno po sedam sati sedi za računarom. Zato je opcija povratka u ulogu profesora francuskog došla kao logično rešenje. 

- Pre nego što sam se to zaposlila imala sam prvi kontrolni magnet. Ispostavilo se da imam i nove lezije i da su upaljene, što je naravno loše, iako ja ništa ne primećujem. Doktorka Drulović tada mi je rekla da moramo preći na drugi lek. Prvo sam odbila, što je možda malo buntovnički, ali me je preplavio strah. Onda sam se informisala o tom leku, videla da se koristi već dugo, i prihvatila sam da tako mora. Nakon mesec dana ponovo sam se javila doktorki i rekla da prihvatam novu terapiju, koja i danas, Bogu hvala, sve drži pod kontrolom. To su tablete koje se piju ujutru i uveče i sa njima sam u stvari procvetala jer nema problema sa bodenjem i injekcijama.

Međutim, Tamara kaže da je bilo izazovno razgovarati sa decom i objasniti im problem na način na koji mogu da shvate.

- Višnja ima dvanaest, Srđan šest godina. I koliko god da mislite da oni neke stvari ne razumeju, jednostavno sve čuju. Višnja je prvih godinu dana bila u strahu, a da nama nije rekla, da ću ja umreti. To sam sasvim slučajno primetila. Onda smo joj objašnjavali da je sve u redu i da se to neće desiti. Trudimo se maksimalno i kroz humor i šalu. Bilo ju je malo, čini mi se, sramota da priča o mojoj bolesti u školi, verovatno je gledala na to kao na neki peh. Vremenom se to lepo stabilizovalo. Oni znaju da kada je mama umorna, sedne, kada nešto ne može, moraju oni da urade ili će tata na kraju krajeva.

U jesen 2025. napipala sam kvržicu na dojci

Tamara priznajte da je uvek volela da brine o svemu, da svi budu zadovoljni, i da je možda više brinula o drugima nego o sebi. 

- Mislim da je to zapravo razlog zašto mi se dogodio kancer. Proteklih godinu dana bila sam razredni starešina po prvi put i shvatila sam da je to možda previše ozbiljno, opteretila sam se baš dosta. Na sve to sam bila vrlo aktivna sa pozorištem, jer se bavim i glumom, to mi je ventil. To je mesto na kome napunim baterije i toliko se dobro osećam da mislim da se svi mogući dobri hormoni tamo luče. Ali to je bio dosta naporan period, radili smo i novu predstavu. Još ranije sam napipala kvržicu koja su lekari pratila. Bio je fibroadenom u pitanju. Ali u septembru 2025. sam dobila dijagnozu raka dojke. Doktorka Zorica Damjanović me je istog dana poslala i na mamografiju, ultrazvuk, biopsiju i posle toga na skener da se vidi da nije metastaziralo.

Iako možda deluje da nakon jedne ozbiljne dijagnoze čovek „očvrsne“, vest o kanceru dojke bila je podjednako zastrašujuća i potpuno ju je izbacila iz ravnoteže.

- Ova dijagnoza bila je stvarno jeziva. Prvih 10 minuta radiolog nije uspeo da dopre do mene. Nekoliko lekara je gledalo moj skener i suprug se već zabrinuo. Lekar je ubrzo izašao i saopštio da nema metastaza i tada nam je laknulo, počela sam da plačem. A onda je trebalo saopštiti svima. Sa decom je razgovarao suprug. I to je bilo dan pred rođendan moje ćerke koja je nakon što smo joj saopštili vest bila vidno besna. “Pa je l' mora sve nama da se desi? Da li mora stalno tebi?" I onda na kraju naravno izgovora onu rečenicu: "Jel mora meni?” Objasnila sam joj da to što ne vidimo tuđe probleme ne znači da ih drugi nemaju, svi sa sa nečim bore.

Verovala je radiologu koji je tvrdio da neće morati da prođe kroz proces hemoterapije. Dva meseca je čekala operaciju i to je bio veoma veliki životni izazov.

- Verujte da mi i sada, posle dužeg vremena, zastane knedla u grlu, to je stvarno momenat kada ste potpuno prepušteni sebi. Sećam se da kada sam se probudila iz anestezije, da mi je hirurg rekao da nije zahvatilo žlezde, uspeli su sve da sačuvaju samo su njega izvadili. To iskustvo na odeljenju je bilo specifično, kada su ljudi između života i smrti na tako tankoj liniji. Na kraju smo se i smejali, bilo je dosta i crnog humora. Ali mi je to između ostalog pomoglo da od multiple skleroze napravim neku "nadrndanu gospođu" koja živi sa mnom i u suštini je vrlo fina na kraju krajeva.

Sada lakše postavljam granice

Tamara sada ide zračenja, uvode je u menopauzu i kaže da bi trebalo da se na taj način sve drži pod kontrolom. 

- Posle ovog iskustva rekla sam - hvala ti Bože, definitivno je trebalo da shvatim neke stvari. Hvala Bogu što se ovako završilo, da kažemo bezbolno, što sam ja sada faktički zdrava osoba i opet ponovo samo sa multipla sklerozom. Ali multipla je zaista nešto sa čime se živi. I to sam znala, ali sam možda previše negirala. Ljudi možda nekad greše, jer odbijaju terapju, što mislim da je pogrešno, zato što vremenom može biti samo gore. Kao majka dvoje dece, želim da trajem što je duže moguće i da ih izvedem na put i bez razmišljanja sada prihvatam svaku terapiju.

Smatra da multipla skleroza dolazi s razlogom, kao i svaka bolest, i da obično pogađa ljude koji su suviše fini i uvek žele da učine drugima, brinu o drugima i da je ovo povratak na sebe.

- Nikako ne smete misliti da život staje sa multiplom. Jednom sa rekla da je živeti sa ovom dijagnozom kao živeti sa lošom frizurom. Jednostavno ne možete je promeniti jer iz nekog razloga nema dovoljno dobrog frizera još uvek, ali se zaista sa tim može živeti potpuno normalno. Sada češće postavljam granice, i svojim roditeljima i deci i okolini. Naravno, maksimalno im se posvećujem u emotivnom smislu, pričamo, grlimo se, mislim da je ljubav jedino što čovek kao roditelj treba da da. Sve ostalo može biti i ne mora da znači. I to je trening jer kad 40 godina radite suprotno treba vremena se softver promeni.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Jelena je imala 21 godinu kada je izgubila vid na levom oku. A onda je stigla dijagnoza multiple skleroze: "Kao da sam hodala po zemlji koja se trese"