Mara se suočila sa rakom dojke i metastazama: Danas jača nego ikad deli svoju priču s publikom, aplauz ne prestaje
Život Mare Dobrić iz Sombora tekao je radno i mirno sve dok se nije suočila sa nevidljivim neprijateljem – rakom dojke.
Bez genetskih predispozicija, bez rizičnih faktora, njena dijagnoza stigla je neočekivano, kao hladan talas koji zaustavlja dah. Ono što je mislila da je sigurno i stabilno, pretvorilo se preko noći u neizvesnost i strah.
Operacije, hemio i zračna terapija, komplikacije koje su sledile – sve je izgledalo kao beskrajna borba kroz tamu. Svaki dan donosio je novi bol, nove prepreke, ali i trenutke koji su otkrivali neuništivu snagu ljudskog duha. U okruženju tuge i neizvesnosti, Mara je spoznala prijateljstva koja leče, ljubav koja daje smisao, i nadu koja nikada ne prestaje.
Ovo je priča o životu koji udara najjače kada se najmanje očekuje.
Ali i priča o ženi koja nije poklekla - odlučila je da ustane, nastavi i voli, i da, uprkos svemu, živi punim plućima.
- Iz svog iskustva govorim: sretan je onaj koji kroz proces lečenja prođe glatko, brzo, bez prepreka. Onaj kome velika administracija i moguće komplikacije bolesti ne uspore oporavak i ne učine ga gotovo nedostižnim. Otkrila sam rak dojke slučajno 2010. godine. Nemam genetske predispozicije, a nemam ni neke rizične faklore pa nisam očekivala tu preteću dijagnozu. Ipak se ispostavilo da je slučajni odlazak sa koleginicama iz apoteke na skrining mamografiju bio opravdan - priča Mara.
Ostala sam bez dojke, oporavak je bio dug i komplikovan
Operisana je, amputirana joj je dojka. Oporavak u bolnici trajao je dugo i bio je komplikovan.
- Onkološka komisija u Kamenici mi je prepisala hemio, zračnu i hormonsku terapuju. Nisam se predavala, živela sam uobičajeno. Dok sam primala hemio terapiju čak sam i radila, i tako sa koleginicama iz apoteke delila svoje strahove, brige i neduoumice. Na kraju tzv. crvene terapije sam dobila kao komplikaciju zbog pada imuniteta herpes zoster (koji se veoma bolno manifestuje), a zatim tokom terapije taksolom opstruktivnu žuticu (da sam ostala bez kose i ne pominjem, potpuno je nebitno). To sve komplikuje i odgađa terapiju što nikako meni ne ide u prilog. Ipak sve prođe, čeka me zračna terapija i opet borba sa vremenom, jer ni jedan aparat u Kamenici u tom trenutku ne radi.
Zbog svega toga Mara je morala da nastavi lečenje u Beogradu.
- Beograd je bio čak i dobro rešenje jer je nas tri istovremeno bilo na zračenju pa nam je to bio i turistički boravak jer zračenje traje kratko, a mi se nismo predale nego obilazile znamenitosti Beograda i prisustvovale raznim kulturnim manifestacijama. S obzirom da sam radila, a da su mi deca bili studenti (koji su sve stojički podnosili i polagali ispite), do doznaka za bolovanje je bilo mnogo komplikovano doći. To je iziskivalo mnogo odlazaka u ambulante, a to nije bilo iz Beograda izvodivo. Kad sam završavala zračenje i kod rodbine vidala opekotine od zračenja, i kad je svemu došao kraj - vratila sam se u Sombor i nastavila da radim.
Nakon 12 godina šok - javile su se metastaze na kostima
Mislila je tada da je konačno sve dobro i da su iza nje ostali loši, teški dani.
- U prvom redu prošle su ratne devedasete u Baranji, bolna odluka o selidbi u Srbiju sa našim uspomenama, Nato bombardovanje ovde, iznenadna i prerana smrt muža koja me potpuno pokosila, moja zastrašujuća dijagnoza i lečenje sa mnogo komplikacija. Ipak sve prođe, a onda vreme sve zagladi i učini nam se da i nije bilo tako teško.
Bolest je Maru promenila, donela joj je, kaže, nove prijatelje i nove poglede na život.
- Učlanila sam se u Društvo za borbu protiv raka u Somboru, pomalo sa skepsom, koja je bila nepotrebna. Plemenitije, pažljivije, žene pune brige i podrške jedne za drugu je teško naći! Moja teorija je da samo plemenite osobe obole od ove bolesti.
Mara je išla redovno na kontrole i sve je bilo u redu 12 godina.
- Baš pred sledeću godišnju kontrolu ja sam počela loše da se osećam i da se strašno brzo umaram. Sve to sam pripisivala godinama, ali moje prijateljice iz Društva su uočile da ja nisam dobro. Usledile su mnogobrojne pretrege posle otkrića da su mi povišeni tumor markeri sa tendenciom rasta. Na kraju će scintigrafija skeleta otktiti mnogobrojne metastaze na kostima.Ta dijagnoza posle neverice zaista mi je ubila svaku nadu i bacila u očaj. Ja sam se osećala sve lošije i lošije. Početkom terapije (paralelno hemio i dve biološke) bolovi dobijaju na intenzitetu, a ja na očaju i gotovo beznađu.
Ljubav prema unucima davala mi je snagu da se borim
Bili su to teški dani za Maru i njenu porodicu - puni tuge i neizvesnosti.
- Vrtelo mi se po glavi da tek rođeni ćerkin sin neće me ni znati, a tužni pogledi dvoipogodišnje unuke kojoj je trebala moja ljubav i pomoć - presudili su. Kad god mi je bilo malo bolje, a to je nepogrešivo osećala, onda mi je prilazila da se mazi. Šta će biti sa njima bez moje ljubavi i brige? Shvatila sa da u ovakvom stanju nikom, pa ni sebi, ništa ne vredim, i da to nije život.
Terapija je ipak učinila svoje, delovala je, pokrenula sve na bolje, a Mara je odlučila da krene u borbu uz veliku podršku porodice i prijateljica iz Društva.
- Evo tri godine primam terapiju i još uvek, iako sam nedavno na scintigrafskom snimku skeleta dobila nalaz na kojem nema vidljivih metastaza. Osećaj je bio neverovatan dok sam jednom, pa još jednom pročitala nalaz, sa nevericom pitala tehničara da li ću dobiti još neke papire, a onda sela i još u neverici čitala. Onda sam tako presretna nazvala doktoricu i prenela joj rezultat, na šta ja ona rekla da ne znam čitati i da slikam nalaz. Poslala sam joj sliku nalaza - i ona se uverila.
Predstava "Naše putovanje" 17. marta u Beogradu
Predstava "Naše putovanje" biće izvedena u Beogradu, u KC Čukarica, 17. marta 2026. sa početkom u 19.30 sati. Ulaz je besplatan.
Ovu nesvakidašnju predstavu izvode članovi Društva za borbu protiv raka Sombor i „Nada“ – udruženja lečenih od raka Apatin, koji ne samo da su preživeli ozbiljnu bolest, već su se kroz umetnost osnažili i ojačali jedni druge, i publiku. Biće postavljena donatorska kutija na ulazu u salu.
Kad Mara ispriča svoju priču publika zanemi, a onda se prolomi aplauz
Paralelno sa poslednjom godinom Marinih terapija somborsko Društvo za borbu protiv raka pripremilo je predstavu "Naše putovanje", gde glumci većinom u poodmaklim godinama, tumače sami sebe, iznoseći lične priče o borbi sa karcinomom koje teraju suze na oči.
Oni koji su imali prilike da pogledaju predstavu kažu da aplauz koji Mara svaki put dobija traje dugo.
- I moja priča je deo predstave. Davali smo je pet puta, uvek sa pohvalama. Mislim da je predstava mnogo dragocena i skupocena, a mi, cela ekipa imamo poroblem da platimo prevoz ako je dajemo negde gde se podrazumeva putovanje. Može li to nekako drugačije? Predstava daje nadu, mudrost, veru u medicinu i njen napredak, veru u dobar ishod i izlečenje.
Predstava traje jedan sat i nosi snažnu poruku o mentalnom zdravlju, empatiji i ljudskoj otpornosti, a nastala je iz zbirke priča Milice Marinković „Živeti kao pre” koju je uredila i štampala Ljiljana Habjanović Đurović 2012. godine i od tada je doživela 6 izdanja, kao i putopisne priče Biljane Benić „Naša ekskurzija u Banju Koviljaču”.
Živim sa više žara nego pre bolesti
Mara keže da je njena priča još jedna potvrda da dijagnoza kancera ne znači smrtnu presudu.
- Jadan od aktera iz predstave ima tvrdnju da se i sa bolešću živi. Mi, ja živim. Živim sa više žara, aktivnosti, radosti nego neko ko nije imao ovakva iskustva. I kako kaže Tolstoj: "Vreme koje nam je preostalo da živimo je važnije od svih godina koje su prošle".
