Nenad je dotakao dno posle smrti majke, razvoda i borbe sa depresijom: Motiv je faktor koji ne smete da izgubite
Depresija retko dolazi naglo, mnogo češće se uvlači neprimetno, dok ne preuzme misli, telo i svakodnevicu. Upravo tako počinje priča Nenada Karpuzovića (46), iz Bačke Palanke, koji danas živi u Novom Sadu, a koji je kroz niz teških životnih udaraca, od napada panike, preko smrti majke i razvoda, do razdvojenosti od deteta, prošao put od potpunog sloma do oporavka. Njegova ispovest ne govori o brzom izlazu, već o onome što ga je, korak po korak, izvuklo kada je delovalo da izlaza više nema.
- Depresija ne dolazi odjednom, ona se uvlači tiho i polako počinje da menja čoveka. U početku su to sitnice - manjak volje, umor, gubitak interesovanja. Kasnije, sve gubi smisao. Dani postaju teški, a budućnost prazna. Kod mene to nije bila samo depresija, imao sam i jake napade anksioznosti. To nisu bili loši dani, već stanje u kojem gubiš kontrolu nad mislima. Kao da ti nešto preuzme um, kao da neki đavo uđe u tebe i upravlja tobom - opisuje Nenad Karpuzović.
Ludi kamen i napadi anksioznosti
Depresija može biti i nasledna, kao u njegovom slučaju, dodaje. Nekada nosimo u sebi nešto što čeka pravi trenutak da se aktivira. Obično loše, teške životne okolnosti dovode do "pucanja" u glavi, ali telo ne može da idrži pritisak i onda to negde mora da se ispolji, kod nekoga u glavi, a kod nekoga kroz telo.
- Kod mene je sve izgledalo dobro do jednog trenutka - dok se nisam oženio. Što je opet apsurd života kad treba sve da ti krene uzbrdo, a ono ide nizbrdo, a kočnice kao da nemaš. Ti što više kočiš, sve je veći pritisak u glavi, sve jači napadi anksioznosti. Prvo je krenulo sa napadima oko 20 časova, pa je rapidno počelo da se spušta na dva sata dok jedno jutro nisam ustao u 8 časova i dobio prvi napad. Tu sam znao da me je bolest ozbiljno uhvatila u svoje kandže. Tada je krenulo sve nizbrdo - priseća se naš sagovornik.
Dete je došlo na svet i to je bio najlepši trenutak njegovog života. Međutim, paralelno s tim, počele su svađe sa roditeljima, prijateljima, partnerkom.
- Svaki dan konflikt, svaki dan tenzija. To je postalo neizdrživo. Pio sam gomilu lekova, bio sam zaboravan, nervozan, stalno mi se spavalo. Kao da nisam bio svoj, kao da sam izgubio deo sebe.
Nenad je tražio izlaz. Promenio je šest psihoterapeuta, trudio se da razume šta mu se dešava. Počeo je da trenira pet puta nedeljno, da makar fizički izbaci to iz sebe.
- Svaki dan sam išao u crkvu, molio se, čitao molitve, uključujući i molitve majke Gatačinske. Menjao sam sve. Promenio sam posao. Promenio ljude. Promenio ceo život. Ali dve stvari nisam promenio - nisam ostavio svoje dete i nisam ostavio Boga - naglašava.
Tri udraca za jedan slom
A onda dolazi vrhunac "ludila" njegovog života. Majka mu umire. Iako nisu bili u najboljem odnosu, jedna je majka. Taj gubitak ga je slomio na način koji ne može da se objasni, otkriva nam.
- U isto vreme se razvodim. Sud donosi odluku da dete pripada majci. Ona se vraća u svoj grad. Odjednom moje dete je 100 kilometara daleko od mene i tri sata nedeljno imam prava da ga vidim. Iskreno, ni danas, posle dve godine od razvoda, moj mozak ne može da prihvati tu odluku suda, ne mogu da se pomirim i neću. Preduzeo sam neke pravne korake pa ćemo videti šta će i kako će u mom slučaju "viša sila" u vidu suda i našeg sistema socijlne službe doneti odluku i koliko će biti pravična - kaže naš sagovornik i nastavlja:
- Kao da to nije bilo dovoljno, baka me izbacuje iz stana u kojem sam živeo sa porodicom. Selim se u manji stan u kojem sam majku zatekao polumrtvu. Tu ostajem sam i svaki dan gledam u krevet na kojem sam je našao. Taj prizor mi ne izlazi iz glave i taj osećaj me proganja. Plačem svaki dan po ceo dan četiri meseca. To nije bio život, to je bila borba za goli život, najteži trenuci u mom životu.
Uzdizanje iz pepela
I onda, jednog dana - ustaje. Bez neke velike misli, bez plana, samo ustaje i odlazi na trening. I tu počinje njegov oporavak. Ne odjednom, ne spektakularno, ali počinje korak po korak, dan po dan.
- Danas vidim svoje dete tri sata nedeljno, po sudskoj odluci. Treniram redovno i više nisam bolestan. U slobodno vreme slikam, učestvujem na izložbama i od nedavno sam počeo da pišem knjige ("Borba protiv depresije") i pesme. Koliko god ludo zvučalo - ja sam srećan, zaista jesam. Srećan sam zbog svog deteta, jer sam u svemu tome shvatio jednu stvar: motiv je jači od bola. Moje dete je bilo i ostalo moj motiv. Kada nisam imao razlog za sebe, imao sam razlog za njega. Kada nisam imao snage, imao sam obavezu da je pronađem. I to me je izvuklo. Ne terapije same, ne lekovi sami, ne promena sama, već motiv - ističe Nenad.
Zato svako mora da pronađe svoj razlog, nešto što neće pustiti, nešto što je jače od svega, dodaje naš sagovornik i poručuje:
- Jer kada imate motiv koji ne smete da izgubite, imate i snagu da izdržite. Borba protiv depresije nije laka. Biće padova, biće dana kada ćete želeti da odustanete, ali nemojte zbog tog jednog razloga, zbog tog jednog motiva. Držite ga čvrsto i idite napred korak po korak. Motiv je faktor koji ne smete da izgubite.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
