Senzor veličine štapića meri šećer pod kožom: Jesmo li na pragu jeftinije kontrole dijabetesa?
- Istraživači sa Univerziteta Teksas A&M razvili su mali senzor koji se ubrizgava pod kožu i meri glukozu bez enzima i bez flastera. U laboratoriji je pratio nivo šećera od 25 do 400 mg/dL.
- Uređaj koristi protein koji se vezuje za šećer i boju osetljivu na blisku infracrvenu svetlost, a beta-manopentoza je izabrana jer je oko 10 puta jeftinija od uporednog molekula.
Kontinuirani monitori glukoze (CGM) olakšali su kontrolu šećera u krvi. Pacijent ne mora više puta tokom svakog dana da bocne prst kako bi izmerio šećer u krvi. Ipak, ovi uređaji još nisu savršeni, a njihova cena je prilično visoka.
Stručnjaci sa Univerziteta Teksas A&M istražuju kako bi pacijenti mogli lakše da prate nivo glukoze u krvi, ali i da značajno smanje troškove. U studiji objavljenoj u časopisu ACS Measurement Science Au predstavili su senzor koji je toliko mali da može da se ubrizga pod kožu.
Zašto je korišćenje postojećih merača glukoze i dalje komplikovano?
Tipičan kontinuirani monitor glukoze ima tanki senzor koji se postavlja ispod kože i flaster na površini kože koji ga drži na mestu. Senzor se menja na svakih pet do 14 dana, dok lepak posle izvesnog vremena može da izazove crvenilo, svrab i iritaciju kože.
Mnogi modeli zahtevaju i kalibraciju pomoću merenja glukoze iz krvi dobijene ubodom prsta, čime se delimično gubi svrha kontinuiranog praćenja. Cena jednog senzora u Americi iznosi od 60 do 180 dolara.
U Srbiji se prosečna cena senzora za kontinuirano praćenje glukoze (CGM) kreće u rasponu od 4.100 do 10.100 dinara po pojedinačnom senzoru, u zavisnosti od proizvođača, modela i mesta kupovine. Pacijenti navode da većina senzora traje od 10 do 14 dana, pa mesečni trošak za samostalno finansiranje iznosi od oko 8.500 do više od 20.000 dinara.
Kako molekul šećera koji svetli može da meri nivo glukoze?
Senzor koji su razvili istraživači sa Univerziteta Teksas A&M uopšte ne koristi enzime. Umesto toga, oslanja se na protein koji se vezuje za šećer i boju koja reaguje na blisku infracrvenu svetlost, a koja je povezana sa molekulom šećera.
Kada nivo glukoze u krvi poraste, glukoza istiskuje molekul povezan sa bojom, što dovodi do promene njegovog svetlosnog signala. Bliska infracrvena svetlost dobro prolazi kroz kožu, pa bi uređaj za očitavanje koji se nalazi izvan tela mogao da registruje signal, bez potrebe za elektronskim komponentama unutar implantiranog senzora.
Istraživači smatraju da bi ova tehnologija mogla da funkcioniše bez obzira na ton kože. Ono što je posebno zanimljivo jeste usmerenost istraživača na smanjenje troškova. Tim je izabrao molekul šećera pod nazivom beta-manopentoza, koji je približno 10 puta jeftiniji od molekula sa kojim je upoređivan, a pokazao je podjednaku efikasnost, navode istraživači.
U laboratorijskim ispitivanjima senzor je pratio koncentracije glukoze u rasponu od 25 do 400 mg/dL, što obuhvata niske, normalne i povišene vrednosti šećera u krvi. Sve komponente smeštene su u hidrogelni štapić, širok oko 2,5 milimetara i dug 11 milimetara, koji je namenjen ubrizgavanju pod kožu. Čak i nakon sedam dana, u štapiću je ostalo više od 94 odsto molekula šećera koji emituje svetlosni signal.
Kada bi ovaj senzor mogao da bude dostupan?
Za sada niko ne može sa sigurnošću da kaže kada bi uređaj mogao da se nađe u upotrebi. Senzor je do sada testiran samo u laboratorijskim uslovima, a istraživači tek treba da dokažu da može pouzdano da funkcioniše unutar ljudskog tela tokom dužeg vremenskog perioda.
Ukoliko uspeju da ostvare ovaj cilj, monitor glukoze koji ne zahteva nošenje flastera i čija bi cena bila višestruko niža od postojećih uređaja mogao bi značajno da unapredi svakodnevni život ljudi koji žive sa dijabetesom.
Izvor: digitaltrends.com/ zdravlje.kurir.rs
