Ove godine urađeno samo 16 kadaveričnih transplantacija: 2000 ljudi čeka na organ

Udruženje "Zajedno za novi život" u sklopu obeležavanja Evropskog dana donora organizovalo je edukativnu tribinu pod nazivom „Evropskim putem transplantacije” u Privrednoj komori Vojvodine u Novom Sadu.

20 puta veća šansa da nam zatreba organ, nego da budemo donori

Međutim, i pored napora pacijenata, lekara, države građani većinom ne pristaju da doniraju organe preminulog člana porodice i time produže život pacijentu kojem je organ neophodan. Koliko je situacija alarmantna govori i podatak da se u Srbiji broj pacijenata koji čekaju transplantaciju organa ne smanjuje.

– Svest građana na temu doniranja organa je na veoma niskom nivou, a direktna posledica toga je trenutno stanje u programu transplantacije, koje je evidentno veoma loše. Ono što obećava, a čemu su verujem, doprineli i naši apeli i javni nastupi je to što je u jakom kratkom vremenskom periodu od tri nedelje dobijeno četiri saglasnosti i time je spaseno 16 života. To daje nadu svim onim pacijentima koji čekaju na najvažniji poziv u životu - kaže Olivera Jovanović, član UO Udruženja „Zajedno za novi život” i pacijentkinja koja čeka na transplataciju bubrega.

Stručnjaci ističu da je nephodna edukacija, kako bismo shvatili da je statistički gledano 20 puta veća šansa da nam zatreba organ, nego da budemo donori.

- Sa druge strane, apelujem na sve bitne činioce u društvu, državu, struku, pacijente, medije i crkvu da se uključe u podizanje svesti građana i da zajedničkim snagama otklonimo strahove koji prate ovu temu. Mi koji smo dočekali transplantaciju se svakog oktobra i juna javno zahvalimo našim donorima koji su nam spasili i produžili živote –dodala je Jovanović.

I dalje se čeka izmena zakona

Tema ovog skupa između ostalog je bila i evropski put transplantacije.

- Takođe bi trebalo da pričamo i o usklađivanju zakona sa evropskim i da težimo ka tome, jer su i zakoni ti koji podstiču ljude. Najveći broj ljudi nema poverenja u sistem i zbog toga se odlučuju da ne donirju orane. Zakon koji je trebalo da bude usvojen 2021. proglašen je neustavnim. Mi i dalje čekamo da se dese izmene zakona - rekao je Jakša Vučurević, iz Udruženja "Zajedno za novi život".

Na tribini su govorili dr Ružica Jovanović, vršilac dužnosti direktora Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, dr Aleksandra Plećaš Đurić, nacionalna koordinatorka za transplantaciju organa, prof. dr Lada Petrović, nefrolog, načelnica Klinike za nefrologiju KCV, i Dragana Kovačević, pacijentkinja sa transplantiranim bubregom.

2017. i 2018. bilo je i do 30 saglasnosti porodica

Asistent dr Aleksandra Plećaš Đurić, nacionalni koordinator za transplantaciju organa izjavila je da se mi kao zemlja oporavljamo od perioda pandemije kovida koji je skoro u potpunosti zaustavio proces transplantacije u celoj Srbije. Prošle godine smo počeli polako da se vraćamo na kolosek i imali smo 13 saglasnosti, od kojih je najveći broj bio upravo iz Kliničkom cetru Vojvodina devet saglasnosti.

– Ove godine zahvaljujući naporu i razumevanju Ministarstva zdravlja značajno je proširena kampanja. Krenuli smo po svim centrima koji mogu da se bave ovim programom i kao rezultat toga imali smo ove godine donore i u UKCS i KC Niš, tako da se nadam da je pred nama jedan period gde ćemo značajno povećati broj dobijenih saglasnosti i broj transplantacija i da se vratimo u zlatne godine transplantacije kao što su 2017. i 2018. godina gde smo imali oko 30 saglasnosti. Moram da kažem da Ministarstvo zdravlja odlučno da pomogne i prepoznalo je ključne momente koji postoje unutar same struke, a to je da se na nivou cele naše zemlje standardizuju procedure u samom procesu prepoznavanja moždane smrti, kao i njihovo pravilno održavanje do samog procesa transplantacije i do kraja meseca očekuje se jedna brošura koju će sa tim ciljem Ministarstvo zdravlja izdati, pod nazivom „Vodič za utvrđivanje moždane smrti i održavanja donora" - rekla je dr Plećaš Đurić.

U toku je priprema nacionalnog softvera za vođenje listi čekanja

Ona je navela da je u toku i priprema nacionalnog softvera za vođenje listi čekanja koji bi trebalo da zaživi od 1. januara.

- Ono što je jako bitno, takođe, da uradimo jeste da pored edukacije medicinskog kadara koji učestvuje u ovom procesu, potrebno je i da izađemo u širu zajednicu i da više govorimo o ovoj temi, jer stopa dobijenih saglasnosti, koja je definitivno najbolja u Vojvodini, se kreće oko 60 odsto, dok u ostalim delovima naše zemlje je dosta lošija, čak i 20 odsto, a neka naša želja bi bila da taj procenat dobijenih saglasnosti bude 80 odsto.

Doktorka Plećaš Đurić je istakla da bismo težili evropskom putu transplantacije, naravno da je akcenat na broju donora, ali prvenstveno u osnovi je bitan princip samoodrživosti u našoj zemlji, odnosno da imamo dovoljan broj donora za svoje potrebe, pa tek onda da krenemo u proces razmene organa sa drugim zemljama. Pored broja donora Evrotransplant kao organizacija ima određene sisteme standardizacije procesa i kontrole kvaliteta procesa u smislu kako se postupa sa donorima, kako se prate neželjeni događaji i to je nešto na čemu u narednim godinama moramo da radimo i da dokažemo da mi ispunjavamo kriterijume koje oni definišu kao neophodne.

Edukacija na svim nivoima je ključna

Prof. dr Lada Petrović je istakla da se struka uvek bori da održi proces transplanacije i da se održava kontinuitet koji je počeo od 1986. godine, ako izuzmemo devedesete kao periode nesrećnih ratnih godina i period pandemije kovida. Ovo se odnosi i na kadaverične i na živosrodne transplantacije. Prosečan broj je oko 20 transplantacija na godišnjem nivou, što nije veliki broj, ali za pacijente koji čekaju, to je 20 spašenih života. U dve trećine slučajeva to su uglavnom od kadaveričnih davaoca, a jedna trećina je od živosrodnih davaoca, najčešće su to roditelji.

– Ono što je ključno da bismo poboljšali program transplantacije i imali veći broj saglasnosti u našoj zemlji jeste edukacija na svim nivoima, počev od srednjih škola, fakulteta, jer naša humanost se ogleda upravo u toj mogućnosti da pomognemo ljudima koji ne mogu više bez rada i funkcija jednog organskog sistema i ponoviću da jedan donor može spasiti i do osam života. Upravo to davalaštvo, a kada ne znamo kome pomažemo je najveći moralni i humani čin – rekla je doktorka.

Mlada pacijentkinja podelila je svoju priču

Na skupu je govorila i Dragana Kovačević, kojoj je sa samo 23 godine ustanovljeno da bubrezi ne rade kako treba. Tri godine je bila na dijalizama, da bi nakon toga bila urađena trenslantacija. Donor bila je njena mama.

– U tom trenutku nisam znala šta to znači, niti koliko me veliki problem čeka. Dijalize su mi postajale rutina i uskoro se više nisam sećala života bez njih, iako sam samo par meseci ranije živela potpuno normalno, smatrajući sebe zdravom osobom. Često dobijem pitanje kakve sam simptome imala pre početka dijalize - simptomi su bili maltene neprimetni i, obzirom da sam bila veoma mlada, nikada ih ne bih povezala sa ozbiljnim zdravstvenim stanjem. Mislim da se ne priča dovoljno o tome koliko je dijaliza surov tretman. I zaista, ja sam to osetila na svojoj koži - posle maltene svake dijalize imala sam napade glavobolje praćene mučninom i povraćanjem, skokove pritiska, grčeve u nogama, osećala sam se potpuno iscrpljeno i slabo.

Vrlo često Draganina majka morala je da zove hitnu pomoć zbog bolova koje je Dragana trpela. 

- Ja sam, zahvaljujući svojoj majci i sjajnom timu lekara KC Vojvodine, svoj novi bubreg dobila nakon nešto više od tri godine dijalize. Prognoze pred samu operaciju bile su veoma povoljne - organ od živog, srodnog davaoca daje najbolje rezultate i najmanje su šanse da organizam odbaci novi organ. Operacija je protekla bez komplikacija i bila je uspešna. Majka se brzo oporavila, puštena je iz bolnice nakon nedelju dana i na moju veliku sreću - veoma je zdrava i sa jednim bubregom. Ja sam u bolnici provela više vremena, kako bi lekari ispratili funkciju novog bubrega, i puštena sam kući sa strogim pravilima ponašanja za naredni period.

Dragan ističe da život sa transplantiranim organom nosi sa sobom veliku dozu odgovornosti i pravila kojih se treba pridržavati.

- Imunosupresivna terapija tj. lekovi protiv odbacivanja organa čine nas podložnijim sezonskim virusima i infekcijama urinarnog trakta, mogu imati i druge nuspojave koje je bitno podeliti sa svojim doktorima kako bi se pronašlo rešenje za dati problem. Ipak, imunosupresivna terapija mnogo je bolja opcija od dijaliznih tretmana. Život mi se velikim delom vratio u normalu. Ponovo mogu da radim, treniram i vodim aktivan društveni život – navodi ona i dodaje da godišnjicu transplantacije slavi kao drugi rođendan, i da svim pacijentima na listi čekanja želi da što pre dočekaju svoj drugi rođendan i priliku za život. Zato je važno da ovakve dane, ali i sve ostale iskoristimo kako bi smo skrenuli pažnju na važnost doniranja organa, jer je to jedini lek za sve one koji čekaju na drugu šansu – dodala je Kovačevićeva.

Trenutna statistika - realizovane samo četiri saglasnosti

Doktorka Ružica Jovanović, v.d. direktora Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja Republike Srbije, izjavila je na tribini da teže da se svest ljudi ovoj temi digne na viši nivo.

– Naša borba za život i povećanje broja donora u Srbiji intenzivno traje i ovo je moguća misija za svakog od nas. Ministarstvo zdravlja RS na čelu sa ministrom dr Zlatiborom Lončarom je čvrstog stava da se sistem transplantacije značajno unapredi i to u svakom smislu: kako adminisrativno tako i u pogledu broja donora i povećanom broju transplantacija i tu nam je potrebna podrška svih aktera društva, od javnih ličnosti, organizacija itd. Moramo se svi organaizovati kako bi se liste čekanja za transplantaciju smanjile.

Što se tiče trenutne statistike, realizovane su četiri saglasnosti, tj. urađeno je osam transplantacija bubrega, tri transplantacije jetre i šest transplanacija rožnjača.

- Tokom godine urađeno je i 22 živo srodne transplantacije. Pored ovih saglasnosti imali smo i negativne odgovore porodica donora, te su šanse oniih koji čekaju izgubljene tako da moramo težiti povećanju broja saglasnosti jer za porodice donora najveća je uteha je to da su njihovi najmiliji nastavili da žive kroz nekog ko je čekao na poziv koji život znači – zaključila je dr Ružica Jovanović.

Prenela: O.M.