Biljana Dimitrijević Martinov, književnica iz Zrenjanina, pre 10 godina suočila se sa opakom bolešću – karcinomom dojke. Usledili su dani ispunjeni strahom i neizvesnošću, ali predaja za Biljanu nije bila opcija. Bolest joj je samo otvorila nove puteve i horizonte, naučila je mnogo toga o snazi i trijumfu duha, o humanosti, ali i intrigama, predrasudama i zlobi s kojima se sreće svaki putnik na stazi ozdravljenja. A njoj su ljudska zloba i predrasude padale teže od bolesti, a ovo je njena priča...
- Imam običaj da na mamografski pregled idem svake treće godine. Te 2013. termin je bio decembar. Nisam bila zabrinuta, pa to je moja bolnica i moji prijatelji doktori. Na grudima nisam ništa napipala, a naučila sam tehniku samopregleda. Doktorka Dragica Toljaga, rendgenolog je uradila snimak mamografom. To je bezbolna metoda, ali pomalo neprijatna. Ne znam zašto, ali uznemirila sam se. Posle predugih desetak minuta, ponovo sam prozvana. Rečeno mi je da će morati da se uradi i dopunski ultratzvuk – priča Biljana.
„Morate odmah na operaciju“
Seća se da se po povratku u ordinaciju srela sa zabrinutim licima tri vrsna doktora. Osetila je da ono što će čuti nije dobro iako je želela da veruje da je u pitanju greška.
- Gledala sam zabrinuta lica tri vrstna doktora, Pakocija, Šuputa i moje doktorke Dragice. Kao iz daljine dopirale su do mene njihove reči: „Pronašli smo ti nešto na desnoj dojci, a to nam se nikako ne dopada. Jedva se nazire ali... nije dobro.“ Panično sam razmišljala da su sigurno pogrešili. Pa nikada i ništa nisam osetila na dojkama. Baš ništa! Onkolog dr Nena Boškov je pregledala snimke i rekla mi je: „Morate odmah u Kamenicu na hirurgiju onkologije.“
Do tada sam živela mirno svoj lepi život, a onda savim iznenada, kao grom iz vedrog neba - karcinom! Upitala sam načelnika hirurgije dr Davidova, da li poznaje nekoga...i tako. Prijatelj mu je bio dr Andrija Golubović, načelnik onklogije u Kamenici, gde mi je zakazan termin.
„Ne, nemoguće je da imam rak“
Sa suprugom Mikom Biljana je sutradan krenula put bolnice u Sremskoj Kamenici.
- Govorila sam mužu: „Ja nemam rak. To je samo mali benigni čvorić.“ Mika je bio zabrinut i pokušao je da me smiri: „Biće sve dobro, videćeš!“ – rekao je osmehujući se.
Na Institutu su potražili doktora Andriju Golubovića koji je odmah zakazao operaciju za kraj godine i 25. decembra primljena je na odeljenje onkologije i bila je prva za operaciju sledećeg dana. Dok je čekala početak procedure i razmišljala, odlučila je da će, kada se ova bitka uspešno završi, napisati knjigu o tome i sa drugim ženama podeliti svoja iskustva i izazove koje ova borba nosi sa sobom.
Neprijatelj je eliminisan na vreme
Operacija je trajala više od dva sata, ali se Biljani činilo da je prošla za tren.
- Konačno, našla sam se u operacionoj sali. Zastao mi je dah, kao da sam se nalazila u nekakvoj vasionskoj kapsuli. Mogu da zamislim kako sam izgledala jer mi je doktor rekao da se ne bojim. Ne znam koliko je vremena prošlo kada sam jasno čula doktorov glas: „Gotovo je.“ –„Već?“- radosno sam upitala. Mika me je čekao u hodniku. Mahnula sam mu rukom, ali se toga ne sećam.
Operacija je dobro prošla, čekao se patohistološki nalaz. Hirurgija je srećom učinila svoje - neprijatelj je eliminisan na vreme, a postoperativni tok je tekao dobro.
Susret sa zluradim komentarima
Podrška porodice Biljani je bila od velikog značaja, ali je s druge strane bilo i zluradih komentara.
- Krajem decembra srela sam jednu poznanicu. Rekla mi je da sam oslabila. Razvukla mi je otkopčanu jaknu i sa rukama me je skoro udarila u obe dojke. Rekla je: „Pa i grudi su ti nekad bile veće.“ Cinično sam se nasmejala, okrenula se i otišla. Iz jedne prodavnice nas je gledala prodavačica. Upitala sam je – „Šta to bi?“ - „Ta žena je čula da ti je odstranjena dojka pa je htela da se lično uveri u to.“ - odgovorila je. A ja sam imala samo mali ožiljak na desnoj dojci.
Predrasude prema bolesti s kojoma se suočila uvek bi je iznova rastužile.
- Normalno je da me pitaju kako sam. Ali ljudi najčešće ne slušaju šta im govorim već navode primere nekog rođaka ili poznanika koji su bolovali od raka. „Znaš, onu Veru, imala je rak dojke, odsečena joj je. Nikada se nije oporavila, umrla je, jadnica.“ Srećom, bilo je mnogo više onih koji su mi pružali iskrenu podršku – ističe naša sagovornica.
Zračenje sam dobro podnosila
Početkom januara Biljana je uplašena i sa strepnjom otišla na prvu kontrolu. Nakon skidanja konaca reči dr Golubovića donele su joj olakšanje: „Sve je u redu.“
- Pao mi je kamen sa srca. Odlučila sam da ne brinem, da budem vesela i da vreme provodim onako kako mi prija. Proradio je moj optimizam.
Nakon operacije posebnu pažnju posvetila je ishrani i aktivnostima koje je opuštaju: kuvanju, čitanju i pisanju, štenji i meditaciji. Međutim, u iščekivanju onokološke komisije razmišljala je o hemioterapiji, različitim negativnim pričama koje je o njoj čula i nus pojavama koje se javljaju.
- Plašila sam se više nego pre operacije. Patohistološki i citološki nalaz se nalazio na stolu, pred članovima komisije. Nakon pogledanih nalaza, rečeno mi je da mi hemioterapija nije neophodna. To je to! Odredili su mi 15 zračnih terapija i određena medikamentna terapija za narednih pet godina. Zračenje je neprijatno, ali ja sam dobro podnosila.
Samo mesec dana nakon operacije Biljana se odlično osećala i nastavila normalno je sa svojim aktivnostima. Krajem januara čak je i zaplesala sa suprugom na Svetosavskom balu.
- Sreća je relativna stvar. Horoskopska lavica je uvek spremna za nove izazove i ne predaje se lako.
Bol i borba pretočeni u knjigu
Biljana je još na početku ove borbe odlučila da piše o svemu što je doživela od otkrivanja bolesti pa do potpunog izlečenja. Objavila je knjigu pod nazivom „ Tragom doživljenog – istinita ispovest.“
- Na promocijama sam isticala potrebu redovne kontrole i preventive. U knjizi sam ispričala jasnu, nedvosmislenu, pravolinijsku priču, neopozivu i neumoljivu, kao što je neumoljiv komad hartije sa dijagnozom, pečatom i potpisom lekara specijaliste onkologa. Knjiga je moj dnevnik o suočenju sa aždajom, o strepnji i unutrašnjoj borbi, o iskušenjima terapije i blagotvornoj podršci porodice i prijatelja. I verujem da se snagom duha mogu prebroditi i najozbiljnije prepreke na putu ka ozdravljenju. U decembru, ove, 2023. godine će biti deset godina od moje operacije. Zdrava sam i zahvalna sam dragom bogu.