Jelena Radulović, majka tri devojčice, suočila se sa dijagnozom karcinoma dojke kada je imala samo 40 godina. Bila je tada u punoj životnoj snazi, imala je milion planova i radovala se svakom novom danu gledajući svoje devojčice kako rastu.
A onda je čula zlokobnu rečenicu: "Imate rak dojke", i život joj se okrenuo na glavačke.
- Pred očima su mi bile samo moje tri devojčice, koje su tada bile jako male i pitanje: “Kako će one bez mene?” – priča Jelena.
Ne krije da je u trenutku kada je saznala da ima rak dojke osetila ogroman strah. Onaj koji vam se uvuče u kosti i koji vas parališe. Ostavi vas bez daha.
- Da li ċe se moje devojčice sećati mene i naših zajedničnih trenutaka ako me ne bude? Pomisao da nisam imala dovoljno vremena da ih sve naučim, pripremim za život, da ih dovoljno izgrlim i izljubim me je prosto paralisala. Ko će im biti podrška, vetar u leđa tokom života? U meni je bila prava bura raznih emocija i pitanja na koja nisam imala odgovor. Otuda i taj strah.
Redovno sam išla na preventivne preglede
Jelena nije bila od onih žena koje zanemaruju preventivne preglede. Naprotiv, redovno je išla na preglede. Svakog meseca radila je samopregled dojki, vodila računa o ishrani, bavila se sportom...
- Moja baka, koja je pre mnogo godina pobedila rak dojke i doživela duboku starost, ostavila mi je u amanet da brinem o svom zdravlju. Zato sam kao mlada žena i majka tri devojčice bila svesna važnosti preventivnih pregleda, pa sam svaki mesec redovno radila samopregled dojki. Uz to sam i svakog septembra išla na ultrazvučni pregled dojki. Vodila sam računa o ishrani, svom zdravlju, išla na redovne preventivne preglede, bavila sam se sportom, i ipak dobila rak. Ali sam uspela da ga otkrijem na vreme i da se uhvatim u koštac sa njim u ranoj fazi, a to je jako važno.
Neki unutrašnji glas mi je govorio "da je ono najgore"
Promenu na dojci Jelena je napipala dva meseca pre redovne kontrole. Bila je to sićušna kvržica veličine pirinča.
- Ali ja sam ipak odlučila da odmah odem na ultrazvuk. Doktor je potvrdio da postoji mala promena u dojci, ali da je reč o cisti koja treba da se prati. Uprkos tome što mi je sledeći preged zakazao za šest meseci, duboko u meni je sve vrištalo na uzbunu i potražila sam mišljenje drugog lekara. Njemu je moja promena delovala sumnjivo i odmah me uputio na Institut za radiologiju i onkologiju Srbije.Biopsija je potvrdila moje najgore slutnje da imam bolest čije ime mnoge žene ne mogu ni da izgovore - već kažu: “Ono najgore”.
Zašto baš ja?
Danima nakon saznanja da ima rak Jelena se pitala: "Zašto baš ja kada sam sve radila kako treba?"
- Ali sada znam da rak ne bira, a zahvaljujući mom načinu života ja sam ga, srećom, otkrila na vreme.
U toku operacije uočen je još jedan tumor
Nakon što joj je urađena biopsija, Jelena je upućena na konzilijum. Prvobitno je bila planirana operacija, međutim tumor je jako brzo rastao, i dok je Jelena prikupila svu dokumentaciju i uradila potrebne skenere i snimanja, odluka je promenjena.
- Tumor je bio agresivan i za nekih mesec i po dana koliko je sve to trajalo, on je od veličine pirinča dostigao veličinu kokošijeg jajeta. Konzilijum je zato doneo odluku da moje lečenje počne hemioterapijama. Terapije sam primala sedam meseci, nakon čega sam operisana i nastavila sa radioterapijama. Međutim, tu se moje lečenje nije završilo, jer je tokom operacije pronađen još jedan tumor u istoj dojci. Taj tumor po svojim karakteristikama bio je skroz drugačiji u odnosu da prvobitni i zbog njega sam naredne tri godine bila na terapijama.
Jelena ne krije da joj je najteže palo što je od žene pune snage, sportiste, postala neko ko bi se brzo umarao, koga je sve bolelo...
- U toku hemioterapija bilo je mnogo problema, ali ja sam zahvaljujući mojoj snazi, volji i upornosti, naterala sebe da se svaki dan u inat raku ponašam suprotno od onoga kako sam se osećala. I kako su, možda, drugi očekivali.
Kad od bolova nisam mogla da spavam mesila sam deci kiflice
Svaki trenutak je tada posvetila deci i porodici. Kada bi je mučile crne misli, i kad od bolova nije mogla da spava, ustajala je u gluvo doba i mesila kiflice i druge đakonije, želeći da njene devojčice probudi miris sveže pečenog testa i pogled na lep doručak.
- Tako sam gradila atmosferu toplog doma i uspomenu na mene koju bi moje devojčice nosile kroz svoj život u slučaju da me bolest ipak savlada.
Tokom lečenja i najtežih trenutaka uz Jelenu je čvrsto stajala njena porodica i prijatelji, ali i članice Ženskog centra "Milica".
- Moja najveća podrška pored mog supruga, mame i porodice, bile su i članice Udruženja Ženski centar Milica. Moj prvi kontakt sa ŽC "Milica" bio je na samom početku moga lečenja kada mi je bila potrebna perika. Bila sam uplašena i ranjiva zato što sam zbog lečenja ostala bez kose, a u Centru sam dobila podršku i nadu da postoji izlečenje i život s rakom dojke. Nisam ni slutila da ću godinu dana nakon teškog perioda u mom životu i sama postati podrška drugim ženama koje prolaze kroz isto iskustvo.
Danas sam ja dajem podršku ženama koje se leče
Danas je Jelena koordinatorka Nacionalnog centra za podršku ženama obolelim od raka dojke i raka grlića materice.
- Svakodnevno sam podrška ženama koje prolaze kroz proces lečenja. U okviru Centra postoji besplatna telefonska linija 0800 40 40 40, gde žene iz cele Srbije mogu da dobiju odgovore na sve ono što ih zanima u vezi sa lečenjem, dobiju podršku, a mogu dobiti i perike na korišćenje.
Pored podrške tokom lečenja, u okviru Ženskog centra "Milica", a u saradnji sa ostalim strukovnim udruženjima, rade i na pronalaženju rešenja i pokretanju inicijativa, ukazuju na probleme s ciljem da se unapredi kvalitet života i zdravlja žena, da im dijagnostika bude dostupnija, a lečenje obolelih od raka dojke što savremenije bez obzira na mesto stanovanja ili socijalnu pripadnost.
Moja želja da živim jača je od statistike
- Upravo sprovodimo anketu "Ti se pitaš" koja je namenjena obolelim i lečenim od raka dojke. Cilj ankete jeste da identifikujemo poteškoće sa kojima se oboleli susreću prolazeći kroz zdravstveni sistem. Na osnovu rezultata prošlogodišnje ankete, pokrenuta je inicijativa za decentralizaciju primene onkoloških terapija, kao i inicijativa za 100% bolovanje prvih šest meseci.
- Moj primer pokazuje da je moguće živeti kvalitetno uprkos teškoj dijagnozi. Važno je da se bolest otkrije na vreme, jer onda je lečenje uspešnije. Volim rečenicu: " Nikad mi ne govori o šansama". Kada mi je otkriven rak dojke, nailazim na podatak da je prosečno vreme života za moj podtip raka 10 meseci. Nisam želela da mislim o šansama za preživljavanje. Moja želja da budem sa mojom porodicom bila je jača od statistike.
Violeta Nedeljković